Vladikina ploča
Neka mesta izbegavamo, neka nam se svidjaju, na neka rado dolazimo, a sa nekih ne bismo ni da se vratimo kući. Mesto koje ću sada opisati ne spada ni u jednu od ovih kategorija. Ovo neobično mesto je nekako van dimenzija prostora i vremena koje su nama poznate, tu na njemu kao da odjednom sve prestaje, a opet kao i da sve na neki novi način počinje... Možda bi najpribližnije bilo reći da je za mene ovo mesto na kome bih mogao drage volje polako otići sa ovog sveta...
Klisura Visočice. Reka koja izvire kod Visočke Ržane i polako se spušta nizvodno prošavši pored sela Rsovci i njegove lepe doline odjedanput udara u veliki krečnjački masiv u kojem je eonima dubila svoju klisuru. Odjedanput i naglo njen tok se sužava, ona se ubrzava i pravi dva prelepa meandra oko stena koje su bile dovoljno čvrste da milionima godina izdrže snagu prolećnih i jesenjih bujica i primoraju Visočicu da polako u lukovima zaobidje oko njih.
Sa desne strane te klisure potpuno vertikalan monolitan visoki zid od stene , približne visine oko 50 metara , a sa leve strane , malo blaža kosina na čijem vrhu se vidi monumentalan otvor i par manjih oko njega. Vladikina ploča. Niko sa sigurnošću ne zna odakle ovaj naziv, ali legenda iz naroda koju smo čuli u obližnjem selu govori o tome kako je nekada davno jedan Vladika poželeo da dodje u ovaj kraj i kada je išao gornjom ivicom klisure baš iznad otvora pećine, okliznuo se iznenada i pao u ambis. U njegovu čast cela stena u kojoj se nalazi i pećina dobila je taj naziv. Gledajući izbliza i boraveći u tom prostoru nikako ne možete da se otmete utisku da svuda naokolo caruju neke prastare energije, nešto što nema ama baš nikakve veze sa ovim življenjem kakvim ga mi danas poznajemo, a i vreme kao da na neki drugačiji volšeban način protiče. Kao da vam je svejedno koliko ste tu vremena proveli, kao da ne marite niti igde žurite, bez obzira na sve obaveze koje imate ili vas čekaju u vašem svakodnevnom životu. Zato nije ni čudo što je možda baš i vladika opčinjen celim tim prizorom izgubio na tren oprez i pobrinuo se tako da ceo ovaj kraj i taj deo klisure ima tako lep naziv.
Sama monumentalna pećina čiji se otvor sa par mesta vidi i sa 20-30 km udaljenosti takođe ima veoma zanimljivo i legendarno ime. Ona se zove Serbački peć, što u suštini znači pećina u kojoj žive Srbi. S obzirom na njenu prostranost i idealan, zaštitnički položaj u ovoj pećini je od 15 do 19 veka živelo celo selo sa nekih 300-400 duša. Kada su se odnosi sa Turcima nešto popravili seljani su napustili pećinu i u dolini ispod formirali selo Rsovac pre nekih 200 godina. Do pećine je u ta stara vremena naravno bio napravljen za to vreme odličan kolski put, koji se na našu žalost malo po malo s vremenom ronio, tako da je danas na njegovom mestu ostala samo potpuno glatka litica. Kada se danas posmatra sa strane zamišljena linija toga puta, niko ne bi mogao da pretpostavi da je uopšte postojao i da su njime ljudi i stoka svakodnevno silazili u dolinu Visočice prema lokaciji današnjeg sela Rsovci. Sada malo ko još i u tom selu zna celu ovu priču, ali nekako sam imao sreće te sam je čuo od starijih ljudi koji još uvek pamte ono što su im pripovedali dedovi i pradedovi.
S obzirom da je toponim Vladikina ploča bio mnogo više u upotrebi kod meštana ni ne čudi što većina ljudi ovu pećinu danas naziva tim istim nazivom - Vladikina ploča... Bez obzira kako je ko nazivao ovo je jedna od najinteresantnijih prirodnih retkosti koje sam u životu imao prilike da vidim. Možda je upravo zato toliko mnogo i volim. Prvo i osnovno, sam prilaz do pećine je skoro nemoguć i iziskuje veliko iskustvo, oprez i mudrost. Odozgo sa litice može se bezbedno spustiti užadima, a sa druge strane može se hodati kroz reku nekih 200-300 m, pa se onda penjati uzbrdo do samog monumentalnog otvora. Prvi put je naravno samo za obučene alpiniste i speleologe, a drugi zahteva izuzetnu fizičku kondiciju, hrabrost ( da vas moćan i brz tok reke ne odnese i povredi ) i izdržljivost na temperaturu vode od jedno 8 -10 stepeni. Ipak ako ste uporni, možda ćete imati sreće da se baš kao i ja spustite sa gornje strane pešice jednim jedinim postojećim strmim usekom od jedno 4-5 metara iza kojega je onda moguće malo zaobilazno ipak stići do njenog ulaza. Šta reći o samom ulazu. Svi koji su bili na licu mesta ostali su bez daha... A kako i ne bi kada pred sobom ugledate otvor pećine visine preko trideset metara i širine od oko petnaestak metara. I to još nije sve - - iza samog ulaznog otvora ova pećina još dugo, dugo zadržava te monumentalne dimenzije, tako da vam se čini da ste stupili u nekakav prirodan tunel. Ali kakav !!! Geografi, hidrogeolozi i svi oni naučnici koji su proučavali ovaj objekat potpuno su zbunjeni njegovom morfologijom... Ne zna se kada je iz nje i da li je uopšte isticala voda, ne zna se odakle je tolika masa vode mogla uopšte da dodje do tog mesta, ne zna se kako je sam objekat nastao. Zato i tolike različite teorije i nagađanja oko njegovog nastanka...Sve same misterije oko ovog mesta, a ono nekako odiše sopstvenim mirom i ravnodušnošću prema svim tim ljudskim interesovanjima. Kao da kaže, tu sam da vam pružim zaklon ako zatreba, ali mi je svejedno i ako vas ovde nema. Eto bili ste tolike godine, pa otišli...
Na samom ulazu pećine odmah su vidljivi tragovi ljudske delatnosti. Poluurušen zaštitni spoljašnji zid od zemlje koji u središnjem delu ima otvor kojim se ulazi u prvi deo pećine. Taj spoljašnji zid je očigledno izgubio svoju nekadašnju ulogu, ali zato mu je priroda sada dodelila jednu sasvim novu, a to je da bude dom velikoj koloniji divljih pčela. Osećaj koji imate dok sedite ispred tog zida , a oko vas zuje na hiljade pčela je neopisiv. Još kada znate da te divlje pčele nemaju žaoku, možete sasvim slobodno da se opustite uživajući u potpunosti posmatrajući njihov let i virtouzna sletanja u njihove male kućice koje su izbušile u tom zidu.
Ulaskom u „ prvo predvorje “ mogu se uočiti dalji znaci dugotrajne ljudske delatnosti, a to su kao neki mali separei – sobice od nekih desetak kvadrata u kojima su istim takvim zidovima od zemlje odeljene živele porodice koje su tu boravile dugi niz godina. Još uvek dobro utabana staza na koju ne utiču spoljašnje vremenske prilike, pokazuje kako je ovo mesto nekada bilo živo I koliko ga je ljudi koristilo. Neobično lepo izdubljene sobice ili podignute na kao neke pijedestale na raznim nivoima, odaju veliki stepen kreativnosti I mašte ljudi koji su tu stanovali.Očigledno je da su dosta razmišljali o tome kako sebi tu da naprave što povoljnije uslove za život.
Daljim ulaskom u dublje delove ove pećine primećuju se nove naseobine za koje sam se pitao zašto su postavljene tako duboko u unutrašnjost kada je I u prednjem delu sasvim sigurno bilo dovoljno mesta da se smesti I veći broj ljudi nego što je, po rečima seljana, tu živelo. A onda,onda sam se iznenada setio !! Zbog velikog ulaznog otvora, hladan vazduh se zimi ipak probijao u prednje delove pećine, tako da se tek u ovom dubljem delu mogla iskoristiti njena prirodna toplota od nekih 8-9 stepeni, te su zato I u tom delu napravili skloništa, kako bi lakše prebrodili zimske periode. Sama reka Visočica je I danas toliko čista da se iz nje može piti voda, a nekada se to uopšte nije ni dovodilo u pitanje, tako da su uz malo uzgajene I sakupljene hrane kao i svoju stoku, tu na tom mestu ljudi imalii idealne uslove za jedan normalan život. Upravo na tom delu je pećina napravila još jedno geomorfološko iznenađenje, kao da je htela da nam pokaže da njena kreativnost nije iscrpljena. Tu sa njene leve strane napravila je jamu duboku čak 68 metara, te se mora biti izuzetno pažljiv da se slučajno ne upadne u nju prilikom obilaska tog dela ove pećine.
Posle nekih 350 metara pećinski kanal se polako smanjuje I onda naglo spušta nadole prvo u kanal ,a onda I u ogromnu centralnu dvoranu za koju isto niko ne zna kako je nastala. Kako god bilo u njoj sam pronašao kosti pećinskog medveda koji je očigledno još mnogo pre od ljudi shvatio da ovo mesto pruža izuzetno dobar smeštaj, te ga je koristio kao svoju kuću u kojoj je na kraju I okončao.
Najveće iznenađenje po povratku iz unutrašnjosti ove pećine bilo je kada sam u prašini na samom ulazu preko svojih tragova otkrio mnoštvo vučijih ! Dakle samo za nekih sat vremena koliko sam sa prijateljima bio odsutan I upućen na istraživanje ovog fenomenalnog objekta, čopor je došao da onjuši ko se to kreće preko njihove teritorije I koristi možda jedno od njihovih zimskih brloga !?!
Iako mi se činilo da sam na tom mestu proveo čitavu večnost, a protekao je tek jedan dan, znao sam da ga polako moram napustiti. Procvetali jorgovani svuda naokolo I njihov miris koji mi je dodirivao nozdrve, još više su mi otežavali taj povratak, Nikako I nigde mi se u stvari odatle nije išlo…Zastajao sam stoga na svakom kamenu, krao trenutke lepote I tog predivnog unutrašnjeg osećaja, dok sam stalno posvuda oko sebe posmatrao svu tu lepotu. Obećao sam tada sam sebi da ću se na ovo mesto vraćati još mnogo, mnogo puta… Za sada sam uspeo da održim to obećanje, tako da malo, malo odem tamo sam ili odvedem još nekoga od prijatelja sa mnom, da sa njima uživam I podelim svu tu lepotu.
Oni takođe svi ostaju opčarani magijom Vladikine ploče i prenose je dalje drugima…
Za vas pohodio… Siniša Ognjenović