Plave oči
Gledao ju je još dok je bila sasvim mala. Te oči mnogo sjajnije od drugih što je viđao u čoporu oduvek su ga oduvek na neki čudesan način privlačile. A sada, sada je ona ležala u njegovom naručju, a to maleno biće još uvek nepokriveno u potpunosti dlakama ležalo je tik uz njih. Kao i svakog jutra probudili su ga prvi zraci sunca i pre nego što je krenuo u obezbeđivanje hrane svojoj porodici, okrenuo se prema njima i nešto nalik osmehu pojavilo se na tim debelim usnama prekrivenih gustom dlakom.
Dan je bio izuzetno prijatan, a počeo je moglo bi se reći i veoma uspešno, jer je već posle par stotina metara u travi ispod gorostasnog drveća prepoznao pečurkaste oblike koje su se izuzetno dopadale tom malom ženskom biću za koje se on predano starao. U dubini svog bića osetio je nešto kao zadovoljstvo ili možda čak i ponos što je uspeo tako brzo da za taj dan obezbedi ukusan obrok. Slično biće tom malenom stvoru koje je odnedavno boravilo u njegovoj pe}ini on nije nikada video. Sjaj iz očiju majke se udvostručio, a počela je i mnogo ranije od bilo kog mladunčeta da hvata kamičke, grančice i vlati trave.
Dugim koracima išao je ka njihovom zaklonu priljubivšI desetak pečurki čvrsto uz nedra. U tišini blizu njih iznenada prepozna i nasluti neku opasnost, ali odagna to iz sebe i poŽuri da Što pre nahrani ta dva njemu tako draga bića. Iz daljine još ugleda mali lik kako sedi na ivici jedne stene i nekako mu bi neobično kako to da u blizini ne primećuje obrise dobro mu znane krupne,nezgrapne a opet na neki način tako nežne figure.
Pečurke su se polako otkotrljale niz padinu, u trenutku kada je on po prvi put u svom životu čuo neobične zvuke koji su dolazili od tog malenog bića. Oni su ušli duboko, duboko negde u njegovu unutrašnjost, ali on još nije bio toliko svestan da bi znao šta je to jecaj. Približivši se samoj ivici stene u tim malim očima ugledao je kapljice koje su se jedna za drugom slivale i slivale niz tanke, jedva vidljive dlačice sa obe strane lica. Pogledao je sa litice nadole i onda se tom predivnom klisurom u svim njenim otvorima, pećinama i liticama čuo ispresecan krik, koji je većinu njenih stanovnika presekao u njihovom bitisanju. Spretno, kao što je to oduvek radio još od malena spustio se vrlo brzo niz tu opasnu stranu klisure. Strah u njemu nije postojao, mada je znao da su i mnoge životinje svoj trk, a samim tim i svoj život zaustavile upravo na njenom dnu. Došavši do nje polako je podigao to mlitavo telo i na tren pomisli da ga odnese u njihovu pećinu, ali znao je da je to nemoguće, pa ga zato nežno spusti u prvi pećinski otvor na dnu klisure. Postavio ga je u sedeći položaj i dugo gledao u te sada tako prazne oči. Odjednom, okrenu se naglo i vešto uspentra uz liticu. U grudima ga je nešto peklo i kidalo slično kao kad ga je ona ogromna mačka ogrebala po nozi, ali ipak i nekako sasvim drugačije. Tumarao je naokolo ceo dan i tek kad je noć već uveliko prekrila ceo kraj, poznatim stazama vratio se na mesto gde je ona zauvek otišla od njih dvoje. Osećao je svojim još uvek životinjskim instiktom da je ona ipak tu negde oko njih, ali na njegovu žalost još uvek nije imao toliko razvijen mozak da bi to osetio ili čak možda video te tako suptilne i fine vibracuje postojanja. Tako da on u tim trenucima bola nije mogao videti, niti stupiti u bilo kakav kontakt sa njom, iako je ona sve vreme boravila u njegovoj neposrednoj blizini.
Trgnuo se iznenada, jer je odjednom osetio nečije prisustvo. Spremio se već za odbranu, a onda sa olakšanjem prepoznade onaj poznati sjaj tih malenih očiju. Nije znao da u tom istom trenutku te divne očI vide svoju majku koja neprestano pokušava da ih oboje dodirne iznenađena kako to više nije u stanju da učini. Pogledao ju je sa radoznalošću , ali nije shvatao zašto ona uporno pokazuje prstom na jednu obližnju stenu. Uzeo ju je u naručje onako snažan i dugo nosio okolnom stazom sve do ulaza u njihovu pećinu. Tek kada su stigli on je primetio da je ona skroz opuštena i da spava. Nežno ju je položio na njeno suvo mesto i izašao napolje. Seo je prekrštenih nogu, baš onako kako je oduvek voleo da sedi. Zabacio je glavu unazad i gledao kao bezbroj puta pre toga u te daleke sjajne tačkice na nebu, od kojih je samo jednu ili dve mogao da vidi po danu i to obično samo rano izjutra. Jedna od njih mu tada privuče pogled i on se duboko zagleda u nju. Nije znao koliko ju je dugo posmatrao, u stvari nije znao ni da vreme postoji, ali znao je ili bolje bi bilo reći osećao kako mu se iz stomaka nešto podiže, dolazi do grudi, penje do grla i on je morao da otvori usta, a vapaj za onim sjajnim očima je morao da izađe napolje. Gledajući i dalje u istu zvezdu sve ovo se ponovilo još par puta, a onda je ophrvan snom zaspao.
Duše koje su se igrale, volele i stvarale na toj dalekoj zvezdi bile su iznena|ene jačinom signala koje su primile. Odavno nisu dobile tako jak i jasan signal za pomoć, a naročito ne iz tog mladog i još uvek primitivnog sunčevog sistema. Jedna od tih sjajnih duša je bila zadužena za odgovaranje na takve signale, pa stoga ona odasla odgovor u istom trenutku u vidu jakog svetlosnog snopa koji će se tek nakon 14 godina transformisati u energiju na toj planeti - Zemlji. Kap vremena, ali neophodna da bi se odaslala tako zgusnuta energija.
Tog jutra kada je stigao u sudaru sa zemljinom atmosferom snop iznenada postade svestan sebe i zadatka kojeg je imao da obavi. Preobražaj se odigrao trenutno i on je već bio transformisan u visoko energetsko biće sposobno da komunicira sa svojim stvoriteljem sa one daleke zvezde. Bio je još uvek nevidljiv za većinu stanovnika ove planete koja je bila u početnoj fazi svoga buđenja.
Stigao je brzo i veoma lako do mesta odakle je poslat signal, jer je zapis te vibracije još uvek veoma snažno bio utisnut u litice te predivne klisure. Malo mu je bilo čudno što nema još nekih energetskih zapisa, ali činjenica je bila da je okolinom još jedino odjekivao onaj vapaj za pomoć zbog koga je on sada upravo i bio tu. Čuđenje je za koji sekund isčilelo iz njega jer je vrlo dobro znao da svemir nikada dva puta ne igra istu igru.
Iznenada i nekako odjednom je osetio neko strujanje po njemu, te se naglo okrenuo. Ispred sebe je ugledao dva snopa jake zlatne svetlosti koja su dolazila iz dva uzana procepa bića koje je sada stajalo tačno ispred njega. Odmah je znao da to biće nije poslalo signal, ali da je na neki način usko povezano sa njegovim dolaskom ovde.Tako nežnu, toplu i suptilnu vibraciju nosio je sada još samo kao neko daleko sećanje na biće koje ga je poslalo na ovu planetu. Bilo mu je neobično, a ujedno i nekako drago što ga je ovo biće izgleda veoma dobro zapažalo upravo u ovom obliku u kome se trenutno i nalazio.
Svi iz njenog plemena su još od ranije znali da je ona nekako drugačija od njih. Odnedavno je ona potpuno promenila svoje ponašanje čak toliko, da su oni polako počeli da je izbegavaju. Stalno je gledala i pričala sa nečim što oni nisu uopšte mogli da vide, donosila je hranu za dva bića, pokazivala rukama oko sebe u prazan prostor...A onda, onda je jednog dana jednostavno nestala.
Prošlo je par godina kako je nisu videli, a onda su jednog dana rano izjutra na livadi ugledali dva bića - nju i još jedno mnogo manje kako dugo posmatraju “ ono što donosi kišu “ na nebu. Prišli su im polako i nekako bojažljivo,ali veoma pomno su ih ih osmotrili. Posle tog neobičnog susreta su ih još u većem luku zaobilazili. To malo biće što je stajalo kraj nje bilo je još čudnije od majke, a samim tim ih je i više plašilo.Tako nepozbato... Mada je naizgled bilo tako malo i nežno, ono je skoro u svemu ličilo na njih, jedino što nije imalo toliko dlake. Ipak najneobičnije na njemu su bile neobično sjajne i prodorne oči veoma slične očima njegove majke, ali po prvi put na ovoj planeti oni su tada videli da one imalju boju – pa...najpribližnije, pravoj boji neba...
Autor Siniša Ognjenović