Beli Oraščić
Ispod vrha jedne planine raslo je predivno drvo. Svake godine je ono cvetalo divnim ljubičastim cvetovima i donosilo nakon toga plod sličan nekom manjem oraščiću. Niko nije znao otkada je to drvo tu niti odakle je njegovo seme došlo, a ni ko ga je posadio. Ono je odlično napredovalo i svake godine bivalo je sve veće i veće. Čudno je bila i činjenica da mu lišće nije opadalo preko zime, mada je u potpunosti ličilo na isto ono koje opada sa svog drugog drveća.
Tog jutra se iznenada prenula i probudila. Videla je da je izrasla na vrhu jedne predivne planine. Obradovala se što diše čist prohladan vazduh i opet se vratila u sanjarenje u kome je do malopre lebdela po dalekim svemirskim prostranstvima, u potpunosti nesputana oblikom kojeg je sada preuzela.
Ljudi su godinama prolazili pored drveta i čudili se lepoti koju je ono slalo u susretu sa svetlošću. Prošavši pored njega svi su osećali neku promenu, ali niko od njih nije mogao da kaže kakvu, znali su samo da postaju drugačiji.
A ona, ona je već četrnaest puta najbolje delove sebe otpuštala u velikoj nadi da će neki od tih oraščića niknuti i praviti joj društvo, ali na njenu veliku žalost svi oni su sa dolaskom jeseni polako trulili u njenom podnožju.
Tada još nije znala da je polje njenog zračenja toliko jako, da u njegovoj neposrednoj blizini nije moguće klijanje mladice. Srećom na kosini pored koje je iznikla oraščići su imali velike šanse da se otkotrljaju daleko dole niz padinu, ali zbog nekog samo njima znanog razloga, oni to do sada nisu činili.
Sledećeg proleća ona odluči da podari nešto više ljubavi i pažnje samim vršnim granama i plodovima koji su se upravo začinjali na njima. Na izabranoj grani pojaviće se toga proleća samo tri cveta, od kojih vetar opraši dva, a jedan uvenu bez nade da će ikada postati oraščić.Svakoga ranog jutra veselilo ju je da gleda kako ta dva mala oraščića zru i kako ih sunčevi zraci u tim visinama skoro stalno miluju. Trebalo je još svega dva ,tri dana pa da oni sazru, kada toga jutra jedna predivna crvena ptičica slete baš na tu granu. Videvši je biljka nije mogla da odoli, a da joj ne ponudi ono najbolje što je imala - upravo ta njena dva oraščića. Čuvši u granama tog predivnog lišća šapat koji joj je nudio umilno hranu, ptičica radosno zatreperi i otkinu svojim kljunom jedan oraščić, vinuvši se sa njim u visine. Pre samog poletanja pomisli: uzimam ti ovog jednog sadruga i brata samo da bih nahranila moje male ptiće, ali zato ovom drugom želim da nikne i bude još rascvetanije od svoje mame.
Predveče istog dana dunu nežan vetrić i oraščić otpade u podnožje gde se sreo sa puno svoje braće i sestara koji su tu mirno ležali. Uočio je da i svi oni imaju svest, ali kao da nemaju dovoljno snage i energije da se prepuste struji života. Zato on htede da produ`i pored njih dalje, ali onda ih začu kako mu govore: Gde si krenuo? Hoćeš da se razbiješ o to kamenje? Misliš da si ti najpametniji? Drži se sigurnosti majke koja nas je iznedrila... Pomisli tužno kako su svi oni jadni i uplašeni, kako im ljuska u kojoj se nalaze skriva radost koja može da se rascveta, kako su u svojoj svesti sami sebe bespovratno zatvorili i onda oim on sa puno ljubavi reče: “ Šta imate od te lažne sigurnosti? Zaštićeni ste za sada tom vašom tvrdom ljuskom, ali koliko će ona izdržati, kada dođu vlaga, trulež, hladnoća i sneg? Imate šansu da ovog trenutka uradite nešto za sebe i postanete čarobna bića, a vi ste se svi zgrčili i nećete da se prepustite struji života... tamo dole u dolini ima mesta za sve nas, hajdete sa mnom i već sledeće godine ćemo biti u prilici da vidimo šta će se razviti iz nas. “ Nijedan glasić mu na žalost ne odgovori. Svi su se bili zatvorili u svoje ljuske i on tada neustrašivo gurnu mali kamičak koji ga je zaustavljao i poče velikom brzinom da se kotrlja niz padinu.
Predivno se osećao dok su oblici i boje vrtoglavom brzinom promicali pored njega, a onda , onda je odjednom sve stalo. Našao se duboko zarinut u toplu crnu zemlju kraj jednog potočića i onda je usnuo.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Probudio se i bio je isti, a opet tako različit. Pogledao je gore ka mami u čijem su se podnožju videle samo ljuske zimus istrulelih oraščića i ugleda njene bele grančice kako trepere od radosti. Sijala je od sreće što je najzad jedan od njenih oraščića pronašao sebi mesto pod suncem i zadovoljstvo ju je celu preplavilo. On je tada pozdravi mahanjem svoje prve tri nežne bele grančice, a onda, onda se prepusti milovanju toplog prolećnog povetarca.
Autor Siniša Ognjenović