Jelašnička klisura
Mnoge klisure u Srbiji su skrivene od ljudskih pogleda, nalaze se u pustim i zabačenim krajevima, tako da nisu često posećivane ni od najzagriženijih ljuditelja prirode. Ipak neke od njih su veoma pristupačne, pa čak i prometne jer kroz njih prolaze važni putni pravci, kao što je to slučaj sa Sićevačkom i Ovčarsko - Kablarskom klisurom.
Jelašničku klisuru ne možemo ubrojiti ni u jednu od ove dve kategorije. Nalazi se u neposrednoj blizini Niša, tako da je svakome relativno lako dostupna, a kroz nju prolazi i solidan asfaltni put. Na sreću, s obzirom da ovaj put spada u one sporedne lokalne puteve, njime tek s vremena na vreme prodje po neki automobil ili kamion. Dakle, sve u svemu raj za one koji bi lako želeli da dođu do čiste prirode i prelepog prirodnog ambijenta uz žubor vode.
Klisura je prepuna atraktivnih krečnjačkih stena, sa raznolikim figurama koje su izvajale sile prirode i koja predstavlja sasvim osobenu i raznovrsnu morfološku ornamentiku koja se relativno retko sreće u Srbiji. Dnom klisure protiče reka Studena, koja već i samim svojim imenom govori dosta sama o sebi. Na žalost prisustvo puta i nepažnjom lokalnog stanovništva na pojedinim mestima se na obalama ove prelepe rečice mogu videti naslagane plastične flaše i drugi raznovrsni ljudski otpad kojeg su se na ovaj način neodgovorni pojedinci oslobodili. Sama klisura je zaštićena kao prirodno dobro od izuzetnog značaja i uvršćena je u I kategoriju zaštite, ali s obzirom da nema neke konstantno prisutne službe koja nadgleda ovu klisuru, otpad se gomila u koritu ove divne rečice. Stotinama hiljada godina ova bistra voda je dubila i izdubila ovu klisuru, a sada je došlo takvo vreme, da se s pravom pitamo kada će ona ponovo povratiti taj svoj stari sjaj i čistotu. Srećom, s vremena na vreme planinari, ljubitelji prirode i aktivisti nekoliko NGO-a iz Niša se okupe i očiste od otpada sam tok ove rečice, tako da ona opet blesne svojom praizvornom čistotom – bar na neko vreme.
Na samom početku klisure , sa leve strane nalazi se neobično prirodno amfiteatralno udubljenje koje u svojim liticama ima precizno izdubljene četvrtaste otvore. To su pre nekoliko stotina godina, monasi podvižnici ovde pravili drvene konstrukcije , male platforme i brvnare u kojima su u miru i tišini slušali šapat prirode i boga. Danas preostala udubljenja u stenama svedoče o ovom ogromnom trudu ljudi koji su ih vredno dubili, verovatno nedeljama i mesecima... Nedaleko odatle, svega na desetak metara, još jedna neobična slika - u šupljoj steni na oko pet, šest metara iznad tla vidi se izlomljeno pčelinje saće koje je neki pčelar vešto isekao kako bi došao do prirodnog roja , kojih na sreću još uvek ima po ovim stenama i vrletima. Pomislio sam, baš šteta, uskratio mi je priliku da pčele vidim u njihovom pravom prirodnom staništu. Zaklonjene od kiše i od većine atmosferskih uticaja, na ovom idealnom prirodnom biotopu verovatno bi opstale dugi niz godina. Na žalost, ni ovog puta čovek im nije pružio priliku za to, najverovatnije su završile u nekoj obližnjoj košnici
Šetnja ili vožnja biciklom kroz ovu klisuru pruža nezaboravni doživljaj, koga izuzetno upotpunjuje i mali vodopad – Ripaljka - sa desne strane puta, o kojem i samo njegovo ime dosta govori. S vremena na vreme po neki mlaz “ripne“ sa njega, odvojivši se od normalnog toka vode i iznenadi vas svojim žustrim pokretom. I ovoga puta se pokazalo da narod nepogrešivo zna da nadene imena prirodnim fenomenima i objasni ih jednostavno i prosto - samim njihovim imenom.
Hodajući polako sredinom klisure predivni neobični oblici od krečnjaka se vide sa svih strana, a s vremena na vreme se pojavljuju sa strane i omanji useci koji u potpunosti upotpunjuju sam pejzaž. Na samoj sredini klisure sa leve strane pojavljuje se još jedan ogromni prirodni amfiteatar koji se od prethodnih razlikuje svojom monumentalnošću i većim brojem omanjih pećinskih otvora koji sa njegovih litica izgledaju nedostižni. Bez obzira na to lokalni tragači za zlatom su pričali da su prilikom obilaska ovih objekata u njima pronalazili po neku drvenu činiju ili komad grnčarije koji su tu verovatno ostavili monasi koji su boravili u tim pećinama. Stara predanja govore o tome da su tu u isto vreme u dve, tri malene pećine u ovom amfiteatru boravili u isto vreme po dva , tri monaha - pustinjaka , te da su oni održavali kontakt sa bratstvom koje je živelo u „luksuznoj “ nastambi od drveta na početku klisure. Oni se u ovim krajevima nisu ni nazivali monasima, već je narod i za njih imao potpuno odgovarajući naziv – pešternici, jer su živeli u “pešterima“ ( pećinama ). Sve u svemu, iako ne u obimu kao što je to npr. u Ovčarsko – Kablarskoj klisuri, očigledno je da su pravoslavni monasi i u ovoj klisuri rado boravili, a još rađe se osamljivali na nepristupačnim mestima na kojima niko nije mogao da ih uznemirava.
Na nebu iznad klisure uvek je moguće videti po neku zanimljivu pticu, od Daurske laste , Vetruške, pa sve do ponosnog krstarenja dva ili više Mišara i besčujnog leta u predvečernjim časovima Velike buljine. Osim ptica izuzetno je bogata tercijarna flora i fauna koja je u ovoj zaklonitoj klisuri uspela da opstane za vreme poslednjeg ledenog doba. Tako se tu jedna pored druge mogu naći biljni relikti kao što su Srpska ramonda i Natalijina ramonda, a takođe i nekoliko familija insekata koji su endemični za ovaj deo Srbije ili balkanskog poluostrva. Bez obzira na otpad koji se ponegde vidi pokraj reke, sama Studena je još uvek relativno bistra i čista reka u kojoj se može videti po koji rečni rak i po koja sitna ribica. To sve pokazuje da mere zaštite koje su preduzete imaju puno smisla, ali da je ipak najbitnije da se bar u samoj klisuri ljudi uzdrže od svog bahatog ponašanja, uznemiravanja živog sveta i bacanja otpada gde im se prohte.
Svima koji dođu do kraja ove predivne klisure sledi jedno veliko iznenađenje – koje je relativno retka pojava kod nas u Srbiji. Predivno uređen i sa drvenim klupama opremljen izletnički prostor sa desne strane klisure je zasluga zaljubljenika u prirodu iz preduzeća Srbija Šume – Niško odelenje. Uz izuzetno lepo opremljenu tablu Zavoda za zaštitu prirode Srbije o prirodnim retkostima Jelašničke klisure predstavlja jednu predivnu celinu, koja nas podseća na neke poznate prizore iz inostranih nacionalnih parkova. Ovaj primer saradnje dve državne ustanove pokazuje da se i na našim prostorima može uraditi puno toga , ako se ljudi potrude i na kreativan našin dogovore. Ovo je samo jedan od pozitivnih primera na koji način se neki od bisera prirode Srbije trebaju ubuduće prikazivati javnosti, te se i na ovaj način zaštititi od daljih negativnih uticaja naše tehnokratske civilizacije.
Imao sreću da boravi u ovoj klisuri... Siniša Ognjenović