Dolina Mikuljske reke
Lutajući godinama Srbijom ostajem iznenađen svakoga puta ponovo pronašavši mesta kao iz bajki, a za koje niko ne zna ili ne mari, ili možda oni koji ih znaju – suviše ih dobro znaju i tome ne pridaju neku veću vrednost. Tako sam ovog proleća hodajući Južnim Kučajem dohodao u predeo koji je toliko nestvaran, da sam se više puta pitao, kako ljudi za njega nisu saznali i kako svuda tuda unaokolo nema stotine ljudi da se dive svoj toj lepoti ?
Činilo mi se kao da neka sila štiti i čuva ta skrovita mesta naše zemlje, čuva ih za eke druge ljude, neka druga vremena, vremena kada ćemo više znati da cenimo bistru vodu, zemlju, biljke i životinje... Sva ta divna mesta kao da nisu predviđena da u ovo vreme, ovaj čas budu eksploatisana i uništena surovošću naše civilizacije. Pa , eto i sam Južni Kučaj se od strane države ovih dana uzima u zaštitu, pitanje je samo da li će postati Nacionalni park ili park prirode.
Na njegovom obodu ispod gromade Mikulja skrila se dolina Mikuljske reke koja u svom kasnijem toku prelazi u kanjon i zajedno sa kanjonom Demizloka pravi našu najdublju klisuru – klisuru Lazareve reke, koja je poznatija planinarima i izletnicima kao Zlotska klisura. Njene dimenzije, dubina i gorostasno stenje kada ih gledate sa nekog od mnogobrojnih vidikovaca odaju utisak najlepših Crnogorskih ili Hercegovačkih klisura i kanjona. Odozgo sa njnog oboda čini vam se da njenim dnom teče reka Tara ili Drina, a ne tako mala reka kao što je to Lazareva. Očigledno je da je ova reka nekada u prošlosti imala mnogo više vode, što znači da je i sama Mikuljska reka verovatno donosila mnogo više vode, ali ta su vremena davno prošla i sada je ona širine tek oko 2-3 metra, a ponekad čak i manje u vrelim letnjim mesecima.
Izvorište Mikuljske reke se ugnezdilo ispod Crnog vrha, gde ona iz nekoliko manjih potoka nastaje i krenuvši na istok formira jednu od naših najlepših rečnih dolina. Ako ste nekada zamišljali raj na zemlji, onda je to sigurno bilo vrlo približno onome što možete videti hodajući uz obale ove rečice... Stočari i ljudi iz ovih krajeva su takođe to od davnina prepoznali, te su upravo na najlepšim mestima u dolini napravili svoje bačije i pojate koje iako danas većinom u potpunosti napuštene svedoče o vremenima kada su stotine ovaca i krava uživale u sočnoj travi sa livada iz ove doline. Danas se tek , tu i tamo, može pronaći po koja očuvana kućica ili ako imate sreće kao što sam ja imao, možda naletite na bačije koje izgledaju kao iz srednjeg veka, napravljene samo od sena i grana iz šume.
Jedna od njih je bila stvarno veoma impresivna sa dužinom od nekih čak 12-13 metara i širinom od oko 4 metra...Odmah uz nju koso položene pažljivo odeljane gredice iz šume, veštom rukom poslagane, tako da formiraju zaštitu od kiše i sunca, mesto gde stoka može noćiti, plandovati i sklanjati se od nepogoda. Tužna srca sam posmatrao kako mesto na kome je očigledno stoka bila još do pre neku godinu, stoji sada prazno, napušteno i sklono propadanju, bez onih ruku koje su sve ovo održavale, napravile i dograđivale. Kao da su se te ruke umorile i na kraju odustale... Sve sada polako i postepeno propada i najverovatnije neće biti nikoga ko će doći na to pusto mesto da čuva neka nova stada stoke..
Setivši se Beogradskih gužvi, stresa i užurbanosti koja posvuda vlada, srce mi zatreperi i htede ostati na tom mestu, ali onda misli poleteše ka mome sinu, ženi i bilo je jasno da ću se opet neumitno vratiti u taj veliki grad. Vratiću se upravo da bi ljudima opisao što više ovakvih čarobnih mesta, kako bi što više ljudi poželelo da se jednoga dana odluči za ovakav jednostavan, prirodan i plemenit način života.
Hodajući niz ovu rajsku dolinu s vremena na vreme poneki potok zažubori tu negde sa strane iz nekog šumarka, zbijenih leski i ulije se u rečicu dodajući joj delić vodenog daha, tako da osnažena krene da skakuće dalje nizvodno po omanjim brzacima. Pokatkad se nađe izvor u šumi, močvarni travnati tepih ili škriljac koji izviruje negde sa strane. Po prvi put sam video jednu neobičnu pojavu o kojoj sam samo do sada slušao, da voda izvire iz samog drveta, odnosno iz račve koja je iznad zemlje 1-1,5 metara. Prizor je stvarno neverovatan, iz debelih stabala bukve – iz spoja prvih debelih grana curi u tankom mlazu voda i sliva se niz deblo do zemlje. Davno mi je jedan starac pričao priče iz starina kada je po njegovom predanju bilo drveća koje kada odsečeš i kada delimično istruli panj, u tom panju se stalno odozdo iz zemlje pojavljuje naizgled niotkuda voda, te su oni tu vodu pili i koristili kao neku vrstu svetinje. Sada videvši to čudo na licu mesta , shvatio sam da ako bi neko, ne daj bože, odsekao ova stabla , ona bi se isto tako ponašala, neprestano izvlačeći vodu iz zemlje i gurajući je ka nebeskom svodu, kao neke prirodne neiscrpne pumpe.
Pojavljivanje prvih krečnjačkih stena nizvodno od gromade Mikulja je bio znak da se ova rajska dolina polako pretvara u Mikuljsku klisuru koja će onda zajedno sa klisurom Demizloka formirati našu najveću klisuru - klisuru Lazareve reke. Zelenilo livada, čista voda koja se može piti na celoj dužini reke, jer nikakvih zagađivača niti sela nema uz nju, brda i vrhovi Južnog Kučaja u daljini i gromada Mikulja ostavili bi neizbrisivi utisak na svakoga ko bi ih ugledao, a kamoli na one koji prepešače celu ovu dolinu.
Stoga bi najtoplije preporučio svim onim izletnicima koji dođu da posete čuvenu Zlotsku pećinu ili klisuru, da odvoje još malo vremena i prošetaju se ovom dolinom, siguran sam da će im taj doživljaj ostati u pamćenju za ceo život. Obogatiće ih i možda ponukati da preispitaju neke svoje stavove u životu...
Istražio Siniša Ognjenović