Bjeluša gaj
Po jednoj prastaroj izreci iz zapadne Srbije, ljudi kažu – “ Bjeluša Gaj - na zemlji raj “. Kao da su za to na neki način dočuli i stari slovenski bogovi, pa je jedan od njih po imenu Tar izabrao da tu proživi svoj dugački božanski život. Po tom dobrom bogu koji neki kažu i dan danas čuva ceo ovaj kraj obližnja planina dobi i svoje isto tako staro ime - Tara.
Cela planina, pa i neki krajevi oko nje je zbog svojih neponovljivih lepota proglašena za Nacionalni park.Mnogima je poznato da su na ovom području zaštićeni medvedi, divokoze, srne, vukovi, retko endemično bilje od kojih je svakako najpoznatija Pančićeva omorika. Ipak samo nešto malo dalje od sve te lepote i divljine jedna ljudska intervencija je napravila nešto što ne pripada Nacionalnom parku Tara, a lepše je i čak možda ljudima i interesantnije od nekih delova samog Nacionalnog parka.
Ovo je priča o poluostrvu Stuparina u Zaovinskom jezeru i priča o Bjeluša gaju koje se nalazi na samom vrhu tog poluostrva. Zaovinsko jezero mnogi smatraju našim najlepšim jezerom, a kako i ne bi kada od svih jezera u Srbiji ono najviše liči, a ja bih se usudio i da napišem, ne samo da liči, nego je lepše od stotine glečerskih jezera po Švajcarskoj, Austriji, Skandinaviji...
Nalazi se na nadmorskoj visini od približno 950 m, okruženo je sa šumom i veoma je neobičnog oblika. Razuđena obala sa zalivima i rukavcima podseća na najlepša Jadranska ostrva, a opet sve je nekako lepše jer umesto monotonih sredozemnih borova, raznovrsno crnogorično i belogorično drveće u svim bojama oivičava njegove lepe obale.
Celo jezero se nalazi van granica nacionalnog parka, te ne podleže strogim zakonskim propisima o zaštiti prirode. S jedne strane to je loše, jer nemarnost čoveka može da ugrozi ovaj raj na zemlji, a sa druge strane upravo zbog toga jezero je prepuno ljudi – starosedeoca, ali i ljubitelja prirode, vikendaša , planinara, istraživača koji nisu sputani propisima...Meštani kažu da ponekad u letnjim mesecima na obali Zaovinskog jezera boravi dva puta više ljudi nego u samom Nacionalnom parku. Prilikom dugotrajnih šetnji uz jezero voda nas je mamila da se u njoj okupamo, ali sama činjenica da je njena temperatura u aprilu oko 12 stepeni odagnala je te misli iz naših glava.
Poluostrvo Stuparina je najveće poluostrvo na ovom jezeru i na njegovom samom početku se nalazi selo Bjeluša sa svega nekih dvadesetak kuća. U šetnji iznad sela dolazi se na Babin rid – šumu koja ni po čemu ne zaostaje za šumama u Nacionalnom parku, šta više čini se da ovde nema sanitarne seče niti uklanjanja bolesnih stabala, tako da ova šuma liči na prašumsku zajednicu, kroz koju se na većini mesta ne može ni fizički uopšte proći. 1028 metara je najviša kota na Babinom ridu i to je najviša tačka na poluostrvu, ali na žalost sa nje se ne može ništa videti, jer je svuda naokolo gusta šuma i iz nje nema nikakvog vidika ni u jednom smeru.
Sasvim je obrnuta priča samo malo dalje – nekih pola kilometra gde se nalazi Bjeluša Gaj. U podnožju samo jedna kuća, a na omalenoj visoravni dva seoska domaćinstva od kojih jedno pretvoreno u vikendicu, a drugo se odlučilo za seoski turizam. Sa te lokacije koja se u stvari nalazi u samom srcu jezera ( pogledaj mapu...) se pruža nesvakidašnji vidik na sve strane , te se ima utisak da se nalazite na nekom rajskom Polinežanskom ostrvu. Jedina razlika je u tome što neposredno pored vas je takva šuma, kakva se retko gde sreće. Prepešačivši na hiljade kilometara po Srbiji nigde nisam sreo šumu u kojoj raste 5-6 vrsta crnogorice (3vrste bora, jela, smrča,omorika, kleka...) i još mnogo više vrsta belogoričnog drveća – breza, bukva, cer, jasika, vrba, grab, gorski javor, bagrem, divlja trešnja, hrast gorun, leska...
U mešovitoj sadnji, kako samo to priroda može da kreira se na neki čudesan način sve ove vrste uklapaju i slažu jedna sa drugom. Ono što kod posetioca ostavlja nezaboravan utisak je mnoštvo boja i nijansi koje ova raznolikost drveća oslikava na padinama ovog poluostrva. Orlovi koji koriste vrh stare štale za svoju osmatračnicu pokazuju samo kako i oni prepoznaju vrednost ovog prirodnog vidikovca koji im pruža utočište za njihov opstanak u ovom predelu.
Jutra prepuna rose, odsjaj drveća i neba u mirnom jezeru, tišina i neka blagost koja vas obuzimaju svaki put kada pogledate oko sebe, ne mogu a da ne ostavljaju stalan utisak da se čovek stvarno nalazi u raju. Susret sa srnama, pticama, pa čak i divljim svinjama ovde je uobičajena stvarnost na koju se nekako vrlo brzo naviknete i shvatite da su te životinje takodje odlučile da na tako lepom mestu prožive svoje dane. Pečurke reduše, sremuš i drugo raznovrsno samoniklo jestivo divlje bilje vas sa svih strana mami i kao da na nekin način traže da i njih uvrstite u svoj jelovnik. Kada to učinite, posle svega nekoliko dana shvatate da polako postajete deo cele te rajske priče , hteli vi to ili ne...
Ovakva atraktivana lokacija je naravno privukla odavno mnoge investitore da se okušaju i naprave neke objekte na samoj obali jezera i time doprinesu razvoju turizma u ovom kraju. Ipak kao da sam bog Tar tu na neki način mrsi konce, kao da neka sila ne dozvoljava da se ova lepota uništi, svi ti pokušaji su do sada propadali, pa čak i onaj najozbiljniji koji je još dosta pre Emira Kusturice na obali Zaovinskog jezera pokušao da uradi poznati pevač Oliver Mandić. Bez obzira što se njegova dedovina nalazi samo par stotina metara dalje, čak ni on nije uspeo da završi započete pansione na samoj obali jezera. Napušteni i sada već u stanju koje trži renoviranje podsećaju nas da se sve ipak ne može uraditi sa novcem, da neke stvari priroda sama postavlja na svoje mesto. Mišljenja sam da je pravi put dovodjenja većeg broja posetioca ili ljubitelja prirode u ovaj kraj upravo onaj kojim je krenula porodica koja je vlasnik Bjeluša Gaja – obnavljanjem starog seoskog imanja i pretvaranjem brvnara u prijatne objekte za posetioce.
Reke koje pune jezero nisu velike, ali su zato bistre i sa svake od njih se slobodno može piti voda –Baturski rzav, Kraklijski rzav i par manjih potoka ipak nisu dovoljne da jezeru obezbede dovoljnu količinu vode, pa se ona direktno iz Drine velikim pumpama penje i na taj način se u stavri i puni Zaovinsko jezero. Po svojoj privrednoj funkciji ono predstavlja reverzibilno jezero, koje služi da u letnjim mesecima kada Drina nema dovoljni pritok, dodatno puni akumulaciono jezero Perućac i time obezbedi dovoljnu i stalnu količinu eklektrične energije.
Bez obzira na tu njegovu ulogu, čini mi se da bi ono moglo mnogo više da doprinese turizmu, jer ovakva lepota se bilo gde retko sreće. U samom Bjeluša gaju sam vidik, tišina, mir koji vlada, čista jezerska voda koja se zeleni i hrana sa prirodnim ukusom koji su većina ljudi –naročito iz Evrope odavno već zaboravili - su ono što će na ovo mesto privući u budućnosti sve one koji žele predah od stresnog načina života koji vode po gradovima. Nije bez razloga Kremanski prorok Tarabić iz obližnjih Kremana još davno rekao – “Ljudi će živeti u smradu i onda će vamo dolaziti da se nadišu vazduha, napiju vode i da ozdrave...“
Stopalima hodio i mirisao proleće... Siniša Ognjenović