Odorovačko polje
Negde tamo daleko, blizu granice sa Bugarskom na jugoistoku Srbije leži Odorovačko polje. Retko ko je čuo za njega, sem naravno žitelja Caribroda (Dimitrovgrada ), Pirota i Bele Palanke. Smešteno ispod planine Vidlič koja se najčešće smatra zadnjom planinom Istočne Srbije, a opet ne dovoljno južno izgleda da je ovo kraško polje na neki način geografski ostalo u nedoumici između Istočne i južne Srbije. Ovakav položaj ga je u današnje vreme u potpunosti gurnuo na marginu, a nekada su upravo pored i kroz njega prolazili mnogi značajni putevi starih naroda i seoba. Dok kroz granični prelaz Caribrod svakoga dana protutnji na hiljade šlepera i automobila, dotle na samo petnaest – dvadeset kilometara severno odatle oaza mira, lepote i tišine, i jedan predivan mir i pejsaž - Odorovačko polje.
Naziv Odorovačko polje je dobilo po selu koje se nalazi na njegovom severnom obodu – Odorovcima. Ovo selo kao i mnoga u ovom kraju se polako prazne, i mada u njemu još uvek nije tako kritična situacija, neizvestan je u potpunosti njegov opstanak i budućnost. Možda nadu predstavlja upravo samo Odorovačko polje koje ima izuzetne mogućnosti za razvoj svakog vida turizma, odnosno inventivni ljudi koji će umeti da sebi obezbede ugodan život u ovoj lepoj prirodi izabravši sebi za osnovni poziv – bavljenje turizmom.
Pet konja sa jahačima iz Beograda i inostranstva koje sam susreo u jesen 2005 su prvi znak da se i na ovom polju polako nešto dešava. Njih je tu doveo i organizovao im boravak jedan ovdašnji domaćin koji je izračunao da mu se više isplati da dva - tri puta mesečno prošeta goste polako poljem, nego da strepi u neizvesnosti da li će mu kiša ili grad omlatiti ovogodišnju letinu. U razgovoru sa njim saznao sam da će se ove ture jahanja stalno i u budućnosti organizovati, pa eto lepog provoda za one koji vole da uživaju u čistom vazduhu i nedirnutoj prirodi, a nemaju dovoljno fizičke snage i kondicije.
Odorovačko polje je jedno pravo kraško polje sa svim odlikama karsta kao takvog. Krečnjačke stene, pokoja mala škrapa, pećine, jame, potok koji postaje ponornica nestajući naizgled u dubinama zemlje, a na sve to još jedna predivna ravnica kraškog polja sa bezbroj livada. Svuda naokolo trava koja se u jesen žuti kao stepa , a u proleće oživljuje kao Sibirska tajga prošaravši se raznovrsnim nijansama zelene boje. Nešto što samo priroda može da napravi. Uz sve to obližnje poribljeno jezero za ljubitelje organizovanog ribolova i južni obronci planine Vidlič za one koji vole da planinare ili voze mauntin bajk po još nepoznatim stazama. Samo po sebi nameće se još jedno kvalitetno novo poletalište za paraglajding, jer visinska razlika između vrhova planine Vidlič i skoro savršeno ravnog Odorovačkog polja, je upravo idealna za bavjenje ovim i kod nas sve popularnijim avanturističkim sportom.
Na suprotnom obodu ovog kraškog polja nalazi se selo Petrlaš - selo koje nema ni asfaltirani prilazni put, i koje je među poslednjima u kraju dobilo struju. Očigledno da mu je sudbina bila takva da je izgleda odavnina bilo na marginama onih koji su odlučivali koji će se krajevi razvijati, a koji ne. Tako je na žalost zahvaljujući svemu tome ovo selo danas skoro mrtvo – sa samo 7 stanovnika nema većih izgleda za oporavak a naročito ako se razmisli o konkretnoj činjenici da njegov najmlađi žitelj trenutno ima 72 godine... (na priloženim fotografijama je prikazano ovo selo )
Ipak nije uvek tako bilo. Sedamdesetih godina, kada je od strane speleologa otkrivena velika Odorovačka pećina, sada poznatija kao Petrlaška pećina, oko nje su se sjatili opštinski i republički funkcioneri pričajući bajke o otvaranju ove lepotice za javne posete, kao i o investiranju u opštu infrastrukturu sela i celog kraja. Država je hitro reagovala i ovaj biser jugoistočne Srbije odmah stavila pod zaštitu, ali se na ovom aktu na žalost i ostalo. Sve ostalo što je bilo rečeno se ispostavilo da su samo prazna obećanja, a jedina ozbiljna ponuda koja je došla iz tadašnje republike Slovenije – glatko je odbijena sa obrazloženjem, da nisu jedino Slovenci sposobni da organizuju i sprovedu uspešan speleo-turizam. I dok danas Postojnsku pećinu i Škocjanske jame u Sloveniji obilaze na hiljade turista svakoga meseca – kod nas selo Petrlaš i život u njemu zamire, a do same pećine se ne može ni doći od rastinja i kopriva koje su skoro u potpunosti prekrile i tablu sa natpisom o zaštiti ovog našeg prirodnog bisera.
Kao što svi pravi biseri ne vole da su usamljeni, tako se i Odorovačko polje pobrinulo da ogrlica bude potpuna, te je iznedrilo u neposrednoj blizini ove pećine još i Kristalnu pećinu - Dančulicu, Borejinu dupku, Tmnu dupku, Džemansku propast, Odžinu dupku, Živkovu pećinu, Nedeljinu dupku... Mnoštvo prelepih speleoloških objekata, koje samo pravi zaljubljenici u prirodu ponekad obiđu. O tome dovoljno govori činjenica da je pre našeg obilaska u Nedeljinu dupku čovečja noga stupila pre 32 godine...
Tada sam na njenom ulazu razmišljao dugo o tome da li je dobro uopšte za ovaj ceo kraj da se razvije turizam, dok svest onih koji dolaze u ovakvu lepotu nije dovoljno razvijena. Video sam toliko puno đubreta na prelepim mestima do kojih je došao asfalt, da sam siguran da je čak možda i dobro da u ovom polju još puno vode siđe u ponore, dok ne shvatimo kakvu lepotu tu imamo. Kada to budemo shvatili onda ćemo možda umeti da ga na pravi način prezentujemo drugima, a da sami uživamo u njemu, tako da nam to dugo bude na korist kao i svim našim potomcima.
Istražio Siniša Ognjenović