Stojkova ledenica skrivena u nedrima Dubašnice
U Srbiji postoji mnogo skrovitih mesta, ali ipak se u njihovoj blizini , tu i tamo nalazi po neki zaseok, selo ili omanji gradić. Najmanje naseljeni deo naše zemlje je nadaleko čuveno Homolje u zajednici sa masivom Kučaja. Upravo u tom delu je priroda odlučila da izravna jednu površ za koju je malo ljudi čulo, a još manje boravilo na njoj - Dubašničku površ ili kako je lokalno stanovništvo najčešće jednostavno naziva – Dubašnica. Koliko je pusta ova oblast možda najbolje govori činjenica da na sto kvadratnih kilometara kreću samo četiri čobanina sa svojim omanjim stadima ovaca – i to je sve. Nema stalnih ljudskih nastambi, pojata ili štala koje se koriste preko cele godine, ali zato ima dosta divljači i naročito puno vukova. Tačan broj vukova koji ovde žive niko ne zna , ali se smatra da ih je na ovom području sigurno najviše u Evropi. Možda bi neke nevladine organizacije mogle u saradnji sa preduzećem Srbija Šume osmisliti neki program njihove reintrodukcije sa ovog područja u Evropske zemlje koje oskudevaju u njima. Četiri čobana bi možda onda malo odahnula, a Evropljani bi bili neizmerno srećni što ponovo imaju vukove u svojim opustelim šumama ...
Smeštena skoro u srcu Homolja, Dubašnica je prilično teško dostupna, jer na njoj nema asfaltnih puteva. Makadamski putevi koji postoje su većinom stari i u dosta lošem stanju, a služe nažalost najčešće za izvlačenje kvalitetnog bukovog drveta iz ove oblasti. Hodajući po tim putevima može se uživati u deblima starim i po 200-300 godina, mada su na žalost i ona sve ređa jer Srbija Šume nemaju baš respekta prema ovim moćnim kreacijama prirode. Ipak ono što je za prave zaljubljenike u prirodu i istraživače najinteresantnije –to su neobični prirodni fenomeni i lepote koje su skrivene i najčešće se nalaze van svakog puta.
Tako je do mene doprla priča o neobičnoj Stojkovoj ledenici, jami na Dubašničkoj površi koja je jedinstvena po mnogo čemu i o kojoj su se ispredale od davnina mnogobrojne bajke. Para koja je izbijala iz nje u letnjim mesecima držala je na odstojanju lakoverne ljude koji su se nekada plašili svega što je nepoznato, a ogroman prečnik od oko 30 metara je onima ostalima ulivao strahopoštovanje, tako da se niko nije usudjivao da joj priđe.
Do same jame se hoda lokalnom putevima nekih 5 sati, a onda se skrene ka jednom uzvišenju gde je ona izuzetno dobro skrivena i zašuškana u gustoj šumi. Bez iskusnog vodiča ili satelitskog GPS navođenja ju je skoro nemoguće pronaći, ali to joj baš i daje šarm i lepotu nedirnutosti. Iznad nje prastare bukve umiru prirodnom smrću sušeći se ponosno i uspravno, a u jednu od njih koja ima poveću šupljinu bez ikakvih problema mogu se smestiti dva čoveka. S obzirom da se nalazi u gustoj šumi na dnu jame se u debelom sloju nalazi stelja - prirodno istrulelo lišće i debla koja pružaju skromnu zaštitu živom svetu koji s polja upadne u ovakvu prirodnu zamku. Tako sam tu ovog puta pronašao par žaba, gliste i insekte koji najčešće izgube svoj život pokušavajući da se na neki način vrate u spoljni svet. Zbog toga sam žabe i insekte po povratku izneo napolje, a za gliste sam procenio da će se već i same dobro snaći tu gde jesu.
Ova jama spada inače u prave ledenice, jer se nalazi na velikoj nadmorskoj visini, tako da se i u letnjim mesecima u njoj zadržava sneg i led koji je u nju upadao preko zime. Zbog tendencije hladnog vazduha da kao teži ide naniže, izmena sa toplijim letnjim vazduhom je minimalna, tako da čak i pri visokim letnjim temperaturama u jami ona nikada ne prelazi 2-3 Cº stepena. U takvim uslovima je otapanje snega i leda izuzetno usporeno, pa se iz tih razloga on nekih godina održi čak i do naredne zime.
Zbog ovakvih specifičnih uslova, kao i zbog same geološke građe Stojkove ledenice u njoj nailazimo na nekoliko jedinstvenih prirodnih fenomena. Prvi od njih me je sačekao odmah po silasku u jamu. Na njenim zidovima se ne nalazi klasičan pećinski nakit, nego izuzetno čudno oblikovan nakit, koji se uvija i izvija u svim pravcima, upravo onako kako su ga kristali leda primoravali da se poigrava silom gravitacije. Malo dalje jedistvena slika u podzemlju naše zemlje - dolomitski prah, belo brašno okrunjeno od mraza sa tavanice se spustilo nežno kao sneg na dno i prekriva ga ponegde u debelom sloju. Istina ovaj čudan sneg pada lagano, lagano, ali posle hiljada i hiljada godina, uspeo je da zabeli na nekoliko mesta pod u ovoj interesantnoj jami. Samo malo dalje predivni pećinski biseri, nedirnuto blago nastalo sporom kristalizacijom i radom vode koja ih kružno rotira. Video sam ih u još ponekim pećinama, ali u ovolikom broju sigurno nigde. Na milioni ih leže skriveni u svakom ćoškiću, bigrenim kadicama i između stenja i kamenja. Nezaboravan prizor koji se morao zabeležiti foto aparatom, kako bi ta lepota nedirnuta izašla i podelila se sa drugima...
Pomislio sam da je to sve, ali onda na kraju, kada više nisam očekivao nikakva čuda, sa desne strane zida – na jednoj prirodnoj kamenoj polici neobična pojava iznenada privuče moju pozornost. Bele kamene pečurkice koje su tu izrasle nisu mali stalagmiti, niti su išta što mi je do tada bilo poznato. Jednostavno na toj polici se dešava još jedno pravo čudo prirode – mali beli kristali u obliku pečurkica rastu sami od sebe uvis, prkoseći zakonu gravitacije. Ponosno formiraju svoje malene i nežne , ali očigledno snažne glavice, stremeći uvis na mestu gde niko ne zna za njih, na mestu gde ne bi trebalo to da se dešava. Kome su to oni u mraku, daleko od bilo koga odlučili da ponude svoju jedinstvenu lepotu !?!
Poluošamućen i donekle zbunjen svime što sam doživeo polako izlazim u sred predivne jesenje noći obasjane punim mesecom. Hodim tako Dubašničkim šumama satima u tišini, a u meni odzvanja nekoliko pitanja. Pitam se da li će i dokle ova lepota ostati nedirnuta, da li će čovek biti dovoljno pametan da sačuva ili će uništiti i ovaj biser prirode, a na kraju ostade da mi odzvanja poslednje pitanje u toj divnoj noći - da li ću uopšte i imati dovoljno vremena da upoznam još ovakvih mesta u Srbiji kakva je danas?
Za vas hodio po mesečini... Siniša Ognjenović