Valožje - Suva Planina
Grebeni Suve planine lepo se uočavaju odmah već kada iz Niša krenete na jugoistok, ali njihovu pravu moć i veličinu čovek doživi tek kada dođe do Bele Palanke. Trem, Divna Gorica i ostali vrhovi ponosito štrče u nebo i izdvajaju ovu našu predivnu planinu od ostalog terena. Više puta sam boravio na ovoj lepoj i isto tako surovoj planini – naročito u zimskom periodu kada snegovi zaveju sve prilazne puteve i daleki vrhovi postanu još dalji.
Planinari relativno često obilaze ovu planinu, ali obično sa sličnim ciljevima - popeti se na najviši njen vrh Trem, prošetati eventualno oštrim grebenom, boraviti u planinarskom domu na Bojaninim vodama ( koji je na žalost nedavno izgoreo do temelja). Malo njih se odvaži da potroši dan ili dva lutajući po Valožju - toj predivnoj visoravni sa bezbroj vrtača, uvala i udubljenja. Karstne površi ovog tipa izuzetno su retke u svetu i sem par planina u Kini i na Jamajci nema ih na drugim delovima naše planete. Stoga je upravo prava sreća da se nađete na jednom takvom mestu i da upravo na njemu rekognoscirate nepoznate speleološke objekte. Naravno oni su na ovakvom terenu većinom jamskog tipa, sa manjim ili većim dubinama. Tražeći ove objekte u više navrata sam prepešačio čitavo to područje uzduž i popreko. Šta posle svega toga reći ? Šta reći i odakle početi kada su me svakoga puta dočekivala nova i sve lepša iznenađenja.
Prvo, neočekivano veliki broj plićih i dubljih jama sa još egzotičnijim nazivima: Krstata jama, Savina propast, Čavčja propast, Provalija, Ilijina jama... Njihovo pronalaženje i lociranje je pokatkad bilo na čistu sreću, a ponekad smo imali i najkvalifikovanijeg vodiča za ovaj deo Suve planine – ovčara Iliju. Kao iz starih priča, sa velikim brkovima i osobinama pravog gorštaka bilo nam je zadovoljstvo da se tih par dana družimo sa njim. Čovek koji sa rastojanja od tri kilometra čuje svaki – pa čak i tihi zvuk, koji namiriše vuka pre nego on njega, kome ni jedna ovca nije stradala zadnjih desetak godina... Bilo bi lepo kada bi bilo više ovakvih ljudi po našim planinama...
Drugo veliko iznenadjenje priredila nam je predivna fauna ovog dela Suve planine. Košute koje su se s vremena na vreme pojavljivale, prebacile su nas u mislima na Alpe i na divokoze, kojih ovde više na žalost nema. Njihova hitrost i brzina međutim ne zaostaje nimalo, pa smo na žalost u njima mogli tek na kratko da uživamo, pre nego što bi nestale iza neke od hiljadu vrtača Valožja.
Visokoplaninske galice lebdeći iznad naših glava su bile tu da potvrde da je ovde priroda još uvek veoma čista, jer da nije, njih tu ne bi ni bilo. Gnezde se u nepristupačnim jamama Valožja i tu su na sreću zaštićene od svih životinja ili ljudi koji bi ih eventualno ugrožavali. Duboko na strmim jamskim liticama mala gnezda sa po tri do četiri mladunca siguran su garant da će ova vrsta najverovatnije preživeti vremena koja su tu i koja će tek doći. Prizor kada ih se na desetine vine iz utrobe zemlje visoko u nebo, je nezaboravan i vredan truda i čekanja. Ništa manje nije lepo ni njihovo obrušavanje iz visina do gnezda u unutrašnjosti jama gde ponekad u potpunom mraku hrane svoje mladunce.
Ipak ono što mi se najviše urezalo kao utisak bio je iznenadan susret sa krdom divljih konja posle izlaska iz Savine propasti, kada smo se oči u oči i oni i ja našli zatečeni. Oni, jer očigledno nisu očekivali da neko ljudsko biće izroni iz kamene utrobe zemlje, a ja jer nisam mogao da pomislim da na ovoj visini ima konja i to još divljih. Crni vranac koji ih je predvodio je sigurno najlepši ždrebac kojega sam ikada video u životu, a kako i ne bi bio, kada ima dovoljno prostora da trči, slobode da živi svojim pravim životom, hrane po izboru od raznovsnih planinskih i lekovitih trava. Jednim naglim trzajem glave i glasnim rzanjem dao je signal i za samo par sekundi celo krdo se u galopu velikom brzinom udaljavalo od mene. Čežnjivo i sa nekom setom sam ih gledao. Koliko znam samo još na Goliji, odnosno Radan planini ima još jedno ovakvo krdo odbeglih ( podivljalih ) konja i to bi bilo sve što se tiče divljih konja u Srbiji. Nekad ih je kažu bilo i po čitavoj Šumadiji, ali to su bila neka druga vremena...
Jedna od osnovnih karakteristika Valožja je ta da skoro svaki njegov pedalj izgleda približno isto ili bar slično. Prešavši na primer sto metara u jednom pravcu, imate utisak da ste se vratili na mesto odakle ste krenuli, i to se tako stalno iznova ponavlja. Talasast teren sa manjim i većim vrtačama unosi zabunu u svačiji sistem orijentacije i prosto je nemoguće da dva puta ne prođete nekom stazom ili putićem kojim ste već bili prošli. Srećom visoki grebeni Suve planine su prirodna granica koja umnogome ipak pomaže da čovek može da se orijentiše i kreće po ovakvom terenu. Ako je čovek dovoljno pažljiv kretanje po svom tom kamenjaru mu ipak neće predstavljati neki veći problem, a onda će mu ta njegova pažljivost otkriti još mnogo toga. Retko lekovito bilje, uključujući i zaštićene vrste kao što su lincura, divlja ribizla, ramondia serbica, kriju se posvuda iza neke stene, kao da su tamo skriveni od vremena i prostora koji su na ovoj visoravni izgleda odavno ušli u neku sasvim drugačiju dimenziju.
Shodno tome čim krenete da se spuštate nizbrdo od Valožja osetićete nešto kao tugu, nešto što će vam dati podstreka da iznova i ponovo dolazite na ovo predivno mesto pod suncem. Svaki sledeći put susretaćete se sa njim kao sa nekim starim drugarem, sa nekim sa kojim kao da se nikada niste ni rastajali i sa kime možete odmah da nastavite vašu priču upravo tamo gde ste je poslednji put završili.
Istražio Siniša Ognjenović