Povratak
Živeo je među ljudima, ali oduvek je bio je sam. Odavno već nije našao sagovornika koji bi ga bar delimično razumeo, pa je s vremenom sve manje pričao, a sve više i više vremena provodio u prirodi. Tako je jednoga dana otišao iz njihove sredine daleko, a da oni to nisu ni primetili.
Posmatrao je tu čudesnu igru vibracija, svetla, naizgled zgusnute materije koja pršti od energije i bio je presrećan što je tu i što može da uči... Dugo su ga fascinirale stene, minerali, a naročito kristali. Osećao je da je jedno sa njima i voleo je da dugo boravi u neposrednoj blizini kraj njih. Ipak kada bi u potpunosti uspevao da se identifikuje sa njima obuzimala bi ga nekakva tromost. Znao je da sem nekih kristala u svima ostalima kao da je duh ležao potpuno uspavan. Ili je to možda samo on bio toliko brži od procesa koji su se odvijali u njima? Svejedno, voleo ih je i takve kakvi su, a i oni su to nekako osećali i vraćali mu ljubav, naročito u trenutcima kada je hodio po stenovitim planinama. Tada bi od njih osećao veliki energetski priliv i mogao je danima da skakuće unaokolo po njima, a da ne oseti nikakvu potrebu za hranom i vodom...
Šetajući tako planinskim livadama u trenutcima najveće unutrašnje tišine začuo bi ponekad priče cveća i drveća, priču trave i žbunja. Mada su ti nežni glasići koji su dolazili od njih bili vrlo suptilni i išli nekako velikom brzinom , nosili su toliko lepote, mudrosti i znanja iz njihovog sveta. Prijalo miu je to njihovo umilno šuškanje, a u njemu samom se svakog dana sve više slagao mozaik povezanosti svekolikog postojanja.
Najbolji prijatelji bile su mu divlje životinje. One su osećale kako on zrači i bez ikakve bojazni su ptice, gušteri, srne dolazile u njegovu neposrednu blizinu. On ih je neizmerno voleo, mazio i iz centra svojih dlanova puštao ka njima najfiniju energiju koju je posedovao, tačno na vrh tih njihovih nežnih glavica. Lepa druženja i susrete sa tim divnim stvorenjima nije nikada zaboravio.
Jednoga dana je kroz ćutanje i višesatno tihovanje shvatio neminovnost kruženja prirode na planeti zemlji. Shvatio je kako su sva carstva povezana i kako se spontano pretaču jedna u druga. Shvatio je kako duh evoluira prolazeći kroz različite materijalno-vibratorne strukture i kako se polako uzdiže u sve suptilnije i suptilnije forme i oblike, sve do trenutka kada ih u potpunosti prevazilazi. Vratio se ponovo na tren u stvarnost i tek tada je primetio da već duže vremena ne diše. Shvatio je tada da sa svakim udisajem neminovno krši glavnu molbu postanja: ne ubij! Hiljade malih bića - bakterija, grinja i svega ostalog od životnih formi koje čak ni ne vidimo, nestaje, umire i transformiše se u druge oblike postojanja u nama samima pri svakom udahu i izdahu. I tada on jednostavno odluči da više ne diše. Odluka je bila čvrsta i sprovođenje je trajalo sve do trena kada mu se pojavila vizija njegovog budućeg življenja, uloga koju on ima da odigra na ovoj planeti, njegovi zadaci i sve ono što je u toj životnoj igri važno za osobe koje su povezane sa njim. I tada iznenada dah kao neki vodopad lepote utrča u njegova pluća. Život se vratio nazad...Znao je tada vrlo dobro, da je njegova obuka tu u prirodi završena. Idilični časovi harmonije sa vibracijama prirode biće u budućnosti zamenjeni surovim veštačkim okruženjem i mnogo grubljim događanjima. Neznanja je u tom svetu bilo tako mnogo, a svrha postojanja je tako jednostavna...
Vratio se tada među ljude, a oni ga primiše kao jednog međ’ mnogima...
Sakriven, nevidljiv hodio je među njima i svakoga koga bi dotakla njegova blizina uzdizao je vibratorno za po jedan stepenik...Neki su to primećivali, neki nisu, ali njemu...Njemu je bilo svejedno...
Autor Siniša Ognjenović