Dve obale
Hodao je često satima pored te predivne reke. Voleo je da doživljava svakoga jutra iznova osećaj ispunjenosti svojim i njenim postojanjem koji su oduvek bili na čudesan način nekako povezani.
Toga jutra gledao je sa ljubavlju njenu namreškanu površinu i uživao u igri talasa. Pokoja grančica, travka ili listić u toj igri talasa bile su samo igračke u vrtlozima sila koje su ih nosile. Znao je , o kako je dobro znao sve te već davno poznate igre, pa je stoga od reke tražio da ga tog dana nauči nešto sasvim novo. Kao i uvek u njihovoj simbiozi, reka mu je ubrzo pomogla u njegovim nastojanjima. Odnekuda izdaleka stigao je jedan omanji list, a na njemu je odozgo bila predivna crna škorpija.
U trenu mu se pojavi britka misao i ruka mu je već bila ispod lista i polako je podizala škorpiju potpuno van bilo kakve opasnosti uzburkane reke. Ona tada oprezno siđe sa lista i poče hodati po njegovom ispruženom dlanu. Polako je sa puno ljubavi podigao dlan i počeo pažljivo da je posmatra. Taj njegov iznenadni pokret je bio toliko neobičan i različit od svega što je ta škorpija do tada znala plutajući na tom svom omalenom listiću. U trenu se uplaši i u odbrani ubode tu mekanu podlogu na kojoj se nalazila. On od bola koji mu prostruji telo naglo trže ruku, škorpija pade sa dlana nazad u vodu i poče da se davi, jer više nije bilo njenog lista nigde u blizini.
Iznenadi ga na sekund to zrno bola, a još više nerazumevanje tog malenog i nežnog bića. Ipak, bio je dovoljno brz i staložen da odmah ponovo zaroni ruku u vodu i opet nežno podigne škorpiju van svake opasnosti po nju. Bila je skroz mokra. Nije uopšte znala gde se nalazi. Bila je jako uplašena. Vetar je i taj dan duvao kao što mu je to običaj ovde uz reku. Osećaj hladnoće prožme je celu i ona na tren pomisli da će tu sada i umreti. Paničan strah je obuze i ona iz instinktivne predostrožnosti opet ubode taj dlan koji ju je tako nežno držao.
Pala je ponovo u vodu i tu se nekako našla u svom elementu - ovo joj je sve već bilo poznato od ranije. Buka talasa, vrtlozi, strujanja, haos - sve je to bilo nešto sa čime je živela dosta dugo dok je plovila na svom malenom listu. A njemu, njemu nije bilo jasno šta se to dešava sa tom životinjicom, zašto ovo biće stalno ponavlja iste greške, zašto ne želi da se izbavi iz opasnosti u koju je upalo? Stoga je opet brzo reagovao i po treći put je izvadio iz vode.
Sada joj je već i taj njegov dlan bio poznat. Nekako je intuitivno znala da će joj tu sada biti dobro. Osećala je iz sredine dlana nekakvo golicavp nežno strujanje i peckanje, opustila se i po prvi put u životu svet joj se činio sasvim drugačiji. Uživala je u tom osećaju lagodnosti i potpune sigurnosti.
On ju je sa nežnošću posmatrao i videvši da se najzad opustila i smirila bio je veoma zadovoljan. Graciozno se i polako to biće kretala po njegovom dlanu, a te malene njene nožice su ga nežno golicale. Priznao je sebi da mu se to golicanje dopalo skoro kao golicanje ovog predivnog povetarca koga je tako dobro poznavao. Ovo je i za njega bio ipak sasvim nov osećaj. Poželeo je da to potraje, mada je i sam vrlo dobro znao da tren ne traje večno, a da želje uma zarobljavaju biće.
Baš u tom trenutku škorpija je odlučila da joj sve to postaje suviše skučen prostor i krenula je polako od zgloba ka podlaktici. UvidevšI to njeno ponašanje, brzo je shvatio da ju je na neki način on tu zarobio, te odluči da celu ruku nežno spusti na travu i podari joj slobodu. Na žalost u tom trenutku u njenom primitivnom umu se opet probudi neki praiskonski strah od promena koje su se iznenada opet dešavale u prostoru oko nje i ona sada već ispunjena u potpunosti strahom sa velikom ljutnjom i besom pokrenu brzo svoju žaoku i ubode ga po treći put.
Ovoga puta, apsolutno ne shvatajućI o čemu se tu sada radi, on jauknu spontano preplavljen strahovitim bolom koji mu je strujao celim telom. Deo ruke pored zgloba, baš tamo gde se oseća kucanje bila i gde su vene najbliže kožI, strahovito ga je pekao i boleo. On se na trenutak skoncentrisao na taj deo ruke, ne bi li ublažio razorni uticaj otrova koji je potekao njegovim krvotokom. To mu je vrlo brzo pošlo za rukom i čim se pribrao, već posle nekoliko trenutaka pogledom je tražio u reci to malo nepromišljeno biće ne bi li ga još jednom spasao iz ubistvenih rečnih vrtloga.
Na njegovu veliku žalost uvideo je da ju je rečna matica već odnela dosta daleko, te on stade da trči uz obalu nadajući se da će je možda negde stići. Video je kako se ona grčevito bacaka ne bi li ostala na površini. Posle izvesnog vremena mu je bilo u potpunosti jasno da ga ona više uopšte i ne primećuje. Bila je u potpunosti obuzeta svojim strahovima i velikom težnjom da uopšte ostane u životu. Osmeh mu obasja lice kada je video da je doplivala do jedne grane, bio je srećan što je vidi bar privremeno spašenu. Hodajući tako uz reku obalom, gledao je sa strane crnu, kvrgavu, vlažnu granu i nju, onako gracioznu, kako stoji na njenom vrhu ubeđena da se sada spasla. Bilo mu je mnogo žao tog jadnog stvorenja, prvo zato što je od nečeg već uvenulog i izudaranog po brzacima očekivala novi život, a drugo zato što je oblik grane bio takav da je ljuljuškajući se udobno na talasima imala težnju plutanja ka sredini reke i sve dalje ka drugoj obali.
Nekada davno u svom detinjstvu, kada se po prvi put počeo susretati sa tom drugom obalom, znao je da on nikako ne pripada tamo. Suviše grubosti, nasilja , netolerancije su pokazivala bića nastanjena na njoj. Razmišljao je o tome kako se sudbina tog bića eto tako brzo promenila, kako je mogla da sa njegove ruke odšeta lagano i slobodno u travu, a sada ju je eto reka nosila pravo prema toj negostoljubivoj obali...
Uzdahnu duboko posmatrajući kako škorpija sa te ružne grane polako silazi na tu drugu obalu. U njoj se tek tada rodila prava sigurnost.Ovo joj je sve bilo tako poznato... Nije ni bila svesna da se vratila na istu stranu reke odakle je , sada za nju već davno, na listu zaplovila naniže rekom očekujući promenu u životu. Znao je da se sada oni nalaze na dve potpuno različite obale iste reke i da će njihovi naredni susreti, ako ih ikada i bude biti samo vizuelni. Nije više za to sve ni mario , jer je odavno dobro znao da reka ruši mostove, ali ih neko opet iznova i iznova nanovo pravi tako da sva bića mogu nesmetano ići sa jedne na drugu stranu obale - svako upravo ka carstvu kojem i pripada.
Autor Siniša Ognjenović