Beljanica
Krivudavim putem od Despotovca , prolazeći kroz šumoviti predeo stiže se polako do sela Strmosten. Ovde je nekada ujedno bio i kraj asfaltnog puta, te se od sela dalje u samu dolinu išlo pešice. Modernizacija je stigla polako ali sigurno i u ovu predivnu dolinu Resave, te je tako novi asfaltni put omogućio da se iz automobila iskorači direktno u ovu lepotu. Nadajmo se da to ujedno neće značiti i njeno postepeno odumiranje, odnosno gušenje u otpadu koji su sa sobom doneli motorizovani turisti. Oduvek sam voleo da kažem da sve dok na svojim leđima nosite svoju opremu i hranu za boravak u prirodi nema nikakve opasnosti da će iza vas ostati puno otpada,ali čim auto, kombi ili neko drugo prevozno sredstvo dođe do čiste prirode, neminovno je sa njim stigao tu i otpad, koji onda čeka odluke lokalnih vlasti da vide gde će i šta će onda sa njim.
Na samom ulazu u ovu dolinu čeka na vaše divljenje hidrokompleks Lisine, koji se sastoji od prelepog vodopada i velikog vrela nekih stotinak metara uzvodno od njega. Vodopad je nekada smatran najvećim u Srbiji, ali se ispostavilo u zadnjih petnaestak godina da to i nije baš tačno, te da u Srbiji ima nekoliko vodopada koji su viši od njega. Bez obzira na to ovaj vodopad vas iznova uvek oduševi svojim gracioznim skokom u prazninu i ostavlja vas bez reči… Samo vrelo iz koga nastaje vodopad Lisine izvire ispod visokih obronaka Beljanice probijajući se kroz njezinu utrobu, sve dok se na površini zemlje ne pojavi probijajući se kroz gromadne krečnjačke blokove. Svako ko dođe do njega ne može a da se ne sagne i popije tu devičansku vodu. Najčešće vam je u tim trenutcima žao što niste poneli neki sud da zahvatite još malo ove vode, ali to se redovno ispravlja već prilikom sledećeg susreta sa ovim vrelom.
Nizvodno od vrela više dovitljivih meštana je iskoristilo ovu bistru vodu i podiglo privatne ribnjake u kojima gaje Kalifornijsku pastrmku. Na žalost jedan od njih je sebi dao čak toliko slobode da je jedan deo vode koja bi trebalo da se obrušava na vodopadu odveo u svoje dvorište. Tako sada vodopad ima manje vode tačno za toliko koliko je on odvukao u svoj ribnjak. Nadajmo se samo da će ga ekološka inspekcija i zakoni primorati da vrati nazad ono što mu ne pripada. Zbog svega toga nije ni čudo da su vremena kada sam iznad vodopada redovno viđao potočnu pastrmku, vrstu koja živi u našim čistim vodama, odavno prošla, te bez obzira na samu zaštitu celog ovog hidrokompleksa, ona tu više ne može da se sretne.
Masiv planine Beljanice se moćno uzdiže iznad cele doline i kada se gleda odozdo ostavlja utisak moćnog čuvara celog područja. Ako se samo malo dalje uputite uzvodno uz Burdeljski potok posle par kilometara ući ćete u pravu divljinu u kojoj pored potoka divlje rastu orasi koštunci, gde je priroda očuvana u potpunosti i gde se čak mogu pronaći stare bukve od po 200 i više godina. Za svakog ljubiotelja prirode je pravi doživljaj kada se nađe u ovakvoj netaknutoj divljini, gde staro drveće umire samo od sebe... Skrenuvši onda u jednom trenutku levo, treba se popeti nekih dobrih dvestotine metara iznad doline, kako bi se došlo do prirodne geomorfološke retkosti koja se zove vrlo jednostavno – Bušan kamen. Ovaj prastari ostatak svoda neke pećine oduzima trenutno dah i ne preostaje vam ništa drugo nego da se pri pogledu na ovako nešto što je napravila priroda samo smerno poklonite.Posmatram kroz taj prirodni prozor brda i drveće u daljini i pitam se da li je i koliko ljudi doživelo ovaj prizor koji se za sva vremena urezuje u čovekovu dušu..
Samo par stotina metara dalje nalazi se čuvena pećina Atula, do koje baš i nije preporučivo dolaziti, jer je njen ulaz jamski, pa se može desiti da neko neoprezan sklizne. Meštani su to oduvek znali te su je svi odreda izbegavali, što su naravno u ta davna vremena hajduci obilato koristili. Uopšte moglo bi se reći da su hajduci najverovatnije bili prvi speleolozi u Srbiji, s obzirom da su bili hrabri i da su često birali upravo ovako nepristupačna i skrovita mesta za svoja boravišta. Na ta vremena podseća i jedan lokalni naziv obližnje čobanske staze - Hajdučki tok, koji nagoveštava da su hajduci duži niz godina koristili ovo za njih idealno mesto. Sama ova pećina ima izuzetno lep pećinski nakit i prava je šteta što ga veći broj ljudi ne može videti. Ipak za one koji su bili u ovom kraju nezaobilazan je naravno odlazak do Resavske pećine, pećine koja je sigurno najpoznatija u našim krajevima i valjda jedina pećina u Srbiji koja je odvajkada imala dovoljan broj posetilaca. Ipak na strmim obroncima Beljanice , kao i na njenoj gornjoj površi postoji još mnoštvo pećina i jama, koje hiljadama godina dreniraju vodu sa celokupnog masiva.
Još jedna neobičnost ove planine su svakako njezini dugački sipari, drobine sitnog kamenja koje se kruni sa litica. Neki od njih dugački su i više od stotinu metara. Kada se nalazite na njihovom vrhu liče na jednu kamenu reku, a verujte mi upravo se tako i ponašaju kada zakoračite u njih. Sitni kamenčići u tom trenutku krenu da vam se migolje između nogu i eto – jedna vrsta skijanja može da otpočne. Kretanje po njima je stoga izuzetno složeno za one koji se nisu u tome izvežbali , te se često dešava da neiskusni planinari ili speleolozi upravo na Beljaničkim siparima uganu nogu ili u najboljem slučaju iscepaju otpozadi pantalone. Ovakav teren koji je prepun sipara prosto “ jede “ obuću, te je tako i u našoj ekipi nama dvojici ovoga puta sipar “ pojeo “ gojzerice. Bez obzira na to svi smo bili oduševljeni još jednim spuštanjem niz ove kamene reke.
Hodajući po strmim stranama Beljanice pruža vam se prosto božanski vidik na ovu rajsku dolinu, te često ne znate šta biste radije gledali - samu dolinu ili gromadne monolitne stene sa usamljenim borovima na njima koje kao da žele da zaparaju nebo iznad vas. Sama Beljanica je sa ovim skromnim novim putem u dolini ispod nje sada povezana sa civilizacijom , te se slobodno može reći da nekako strpljivo čeka da je posete oni koji vole da upoznaju skrivene tajne prirode u Srbiji.
Istražio Siniša Ognjenović