Rajsko Mokranje
Došavši u Istočnu Srbiju, ne možete se oteti utisku da ste zakoračili u neka drugo doba, kada su ljudi imali više vremena za sebe, svoje najbliže - ukućane, biljke i životinje koje su oko njih. Kao da je na nekim mestima u ovom delu naše zemlje vreme zaustavilo svoj točak, odlučilo da protiče ravnomernije i staloženije, odlučilo da ono nije novac, nego nešto mnogo vrednije od toga...Ovde nekako kao da nema one stalne gužve i stresa dobro poznate svima nama iz velikih gradova, a životu kao da je dopušteno da protiče nekim svojim prirodnim, spontanim ritmom.
U neposrednoj okolini Negotina na samo nešto više od deset kilometara sakrio se još jedan biser medju lepotama Srbije - dolina Mokranja. Desi li vam se da ste slučajno u blizini ili u samom Negotinu nipošto nemojte propustiti priliku, da na samo desetak kilometara dalje obidjete selo i dolinu Mokranje. Ako još imate sreću da ovde svratite početkom maja imaćete priliku da budete na prirodnoj aromaterapiji bagremovog nektara, kojeg u to doba iz stotine i stotine košnica, koje su tom prilikom specijalno dovezene na ovo mesto, obleće i sakuplja hiljade i hiljade pčela. To njihovo umilno zujanje, sunce i dolina preplavljena krupnim belim i roze bagremovim cvetovima ostaće vam sigurno dugo u sećanju. U tim trenucima čovek ne može a da ne pomisli da se nalazi u pravom raju – što ova dolina u stvarnosti i jeste.
Sikolska reka koja protiče dolinom, kao i mnoštvo lokalnih izvora i potočića koji naročito u proleće nabujaju opravdavaju naziv ovog sela i doline – Mokranje. Mokro je, ali u isto vreme i predivno, naročito na samom ulazu reke u dolinu, kada se ona spušta niz neprohodne stene, te na samom kraju pravi predivan vodopad. U davna vremena upravo u tom nepristupačnom delu su postojale dve vodenice, ali još u prošlom veku staze i bogaze su polako zarasle, a vodenice s vremenom oronule i propale. Gusta vegetacija je dobro poslužila da se u njoj sklone i skrivaju neke od poslednjih četničkih formacija posle završetka drugog svetskog rata, sve do konačnih sukoba sa partizanima. Danas je to neprohodna džungla kroz koju protiče Sikolska reka i kroz koju se može probijati samo na mestima gde kameno korito pruža delimičnu mogućnost za to.
Ipak, dovoljno je doći makadamskim putem iz sela do vodopada, jezera u koje se obrušava i doživeti jedan nesvakidašnji prizor koji se ne zaboravlja. Ako je voda mirna i ako niste pravili preterano veliku buku dok ste se približavali jezeru, ugledaćete mnoštvo krkuša, po nekog klena, a možda imate sreće da ugledate čak i potočnu pastrmku. Nadam se da će se ribolovci ovog puta suzdržati od izlovljavanja ovog veoma skromnog i ograničenog ribljeg fonda, te dopustiti i narednim generacijama da uživaju gledajući ovaj riblji svet kroz kristalno čistu i prozirnu vodu.
Padine i obronci iznad sela su od čistog krečnjaka, koji je s vremena na vreme ispresecan prvoklasnim bigrom.U neposrednoj blizini sela na više mesta se nalaze napušteni kamenolomi iz kojih se do šezdesetih godina prošlog veka svakodnevno eksploatisao bigar kao gradjevinski materijal. Postojali su ljudi kojima je upravo posao bio da prave “ bundruk” - kocke od bigra najčešće dimenzija 50X50cm,ili 50X30cm. Zemljište na kome se vadio ovakav kamen je bilo veoma cenjeno i strogo podeljeno- ponekad čak na parcele od samo 2-3 metra. Mokranjski bigar je u to vreme bio nadaleko poznat, te se seljačkim kolima prevozio do gradova i sela, najčešće u neposrednoj blizini. Njegova vrhunska majstorska obrada i upotreba danas se može doživeti jedino još u po nekoj staroj kući u samom Mokranju, kao i u Rajačkim pimnicama. U ovom delu Negotinske krajine je bio nezamenljiv kao termoizolacioni materijal prilikom pravljenja čuvenih vinskih podruma. Stoga su skoro svi podrumi, a često i cela kuća bili pravljeni od ovog kvalitetnog kamena. Tako je ovaj prirodni materijal doprineo da vina iz Negotinske krajine očuvaju svoj kvalitet stotinama godina, steknu svoje verne poštovaoce i ljubitelje širom Evrope. Danas na teritoriji cele Srbije bigar je kao prirodna retkost stavljen pod zaštitu, zabranjena je njegova dalja eksploatacija, te se kao takav više ne može upotrebljavati za izgradnju objekata ( osim za renoviranje nekih značajnijih sakralnih objekata ). Prilikom obilaska jednog od lokalnog kamenoloma u blizini Mokranja, imao sam sreću da naletim na nesvakidašnji prizor koji u potpunosti objašnjava zašto je neophodno da bigar ostane nedirnut za vremena koja tek dolaze. U jednom omanjem oknu odjednom sam ugledao 5-6 šumskih kornjača koje su bile zabavljene oko svog neobičnog obroka – konzumiranja čistog, mekanog krečnjaka koji je izgledao kao neki razdrobljeni sir razbacan ispod jedne čvršće stene. Oduševljen prizorom, uživao sam posmatrajući ih i shvatajući vezu izmedju odsustva ljudskih aktivnosti ( upotrebe kamenoloma ) i njihovog opstanka na ovim prostorima.
Kao i u svim mestima gde ima potoka i izvora i u ovom kraju su mnogobrojne legende o vilama koje zavode mlade momke noću pored izvora, te se nikom ne preporučuje da se u to doba šeta pored voda u Mokranju. Nisam imao tu sreću da ih sretnem, ali kada sam na jedvite jade nekako odlučio da polako odem iz ovog raja na zemlji, setio sam se, da sam kao dete još upoznao nešto vrlo slično, nešto isto tako čarobno i mistično kao što su to prizori Mokranja, koji su mi se duboko urezali u dušu za sva vremena. To je bila jedna vrsta posebne muzike, muzike kakvu niko drugi u Srbiji nije stvorio, a i kako bi kada je ovo mesto tako posebno, toliko, da je najverovatnije ono i doprinelo da se danas ponosimo sa svim onim što nam je stvorio, komponovao i ostavio u nasledje Stevan Stojanovic– Mokranjac.
Istražio i zabeležio Siniša Ognjenović