Sesalačka pećina
Sokobanjska kotlina je možda jedna od najlepših kotlina u Srbiji, a kako i ne bi bila kada je oivičena planinama kao što su Rtanj, Ozren, Devica i Slemen. Dok su prve tri planine veoma poznate, poslednja od njih Slemen je relativno nepoznata planinarima i izletnicima koji vole čistu prirodu. Možda je to zbog toga što je njen najviši vrh samo 1099 metara, možda zato što se u neposrednoj blizini nalazi impozantni Rtanj ili prostrana Devica, kako god bilo, sve u svemu na žalost još uvek mali broj ljudi posećuje ovu planinu. Baš možda zato što je ljudi ne posećuju, njene reke i potoci su još uvek izuzetno čisti, đubreta nema nigde po njoj, a sama priroda je skoro devičanski nedirnuta. Ljudi koji žive u njenoj neposrednoj blizini kao da na neki podsvesni način cene svu tu lepotu, pa se nisu naokolo mnogo hvalili onime što imaju, nego su jednostavno živeli i uživali u svoj toj lepoti.
Iako je Sokobanja kao jedna od najposećenijih banja u Srbiji veoma blizu ove lokacije, do skora iz nje skoro niko nije dolazio da poseti ovu planinu. Od ove godine se to na sreću promenilo i to najviše zahvaljujući meštanima sela Sesalac koji su se veoma angažovali da svi oni koji žele da vide nešto lepo, neobično i uzbudljivo svrate do njihovog sela i upoznaju se sa Sesalačkom pećinom. Tako sada po prvi put ljudi sa raznih strana dolaze u podnožje Slemena da vide i uživaju u Sessalačkoj pećini.
Do samog sela Sesalac se stiže kada se od magistralnog puta Sokobanja – Knjaževac na jedno 15-tak kilometara od Sokobanje skrene sporednim putem levo ka selu Bogdinac. Od sela Bogdinac se produži dalje asfaltnim putem i udje se u selo Sesalac. Po ulasku u selo videćete simpatično postavljene drvene table koje pokazuju smer i udaljenost od same pećine. Za sada se još uvek mora iz sela do pećine ići makadamskim putem negde oko 1-2 km, što je relativno dobro, jer se kola mogu ostaviti na kraju asfalta i malo se rekreirati dok se otpešači do pećine. Za one koji se odluče da ipak kolima odu ka samoj pećini uređen je mali parking prostor na jedno 150 m od pećine, a sam prilaz pećini je obezbeđen protiv prilaza vozila simpatičnom drvenom rampom.
Okolina pećine je u toku prošle i ove godine u potpunosti sređena, tako da se ima utisak da posećujete neko izletište u Francuskim ili Švajcarskim planinama. Lepe drvene klupe, nadstrešnica od drveta protiv kiše, svuda naokolo stilske drvene kante za otpatke, odaju visoku svest onih koji su se angažovali da prostor ispred pećine izgleda tako lepo i uređeno. Kroz samu pećinu protiče Zarvina reka koja se u selu uliva u Sesalačku reku pa tako one zajedno putuju do Moravice, Soko grada i Soko banje... U vreme kada sam posetio ovu pećinu Zarvina reka je bila puna vode, a od meštana sam čuo da je leti u njoj vode ipak dosta manje. U svakom slučaju oni su ispred same pećine doveli sa obližnjeg izvora čistu pitku vodu, tako da se na licu mesta može piti živa, hladna voda koja se preliva kasnije preko malih kaskadnih slapova koji su prošle godine završeni. Iako su veštački napravljeni, neko je imao puno smisla i znanja pri njihovom postavljanju i ubeđen sam da će kada kaskade u potpunosti obrastu lokalnom vegetacijom i sam kamen na obali dobije patinu od sunca , vetra i mraza, sve to za par godina izgledati kao da je tako postojalo oduvek...
Sesalačka pećina je veoma zanimljiva iz nekoliko razloga. Na samom ulazu sa njene desne strane nisam mogao da se otmem utisku da je neko isklesao ljudsku lobanju u steni, pa me je to podsetilo na legendarne stripove o Fantomu koji upravo živi u jednoj takvoj pećini. Zamislio sam koliko će deca uživati kada zamišljaju da sada i ona mogu da istražuju jednu takvu pećinu i da borave u njoj. Sama pećina je sastavljena iz dve skoro u potpunosti odvojene geomorfološke celine. U prvoj celini, kroz tunelski deo ove pećine koji pravi Zarvina reka se može u potpunosti proći uz par skokova preko vode i izaći u njenu rečnu dolinu. Ovaj doživljaj je jedinstven i preporučujem ga svima. Uz malo obazrivosti da se ne pokvasi obuća doživljava se jedan sasvim drugačiji svet kada se izađe izvan pećine... Drugu celinu predstavlja njen u suštini pravi pećinski deo koji obiluje hodnicima, procepima i salivima, a na samom kraju Sesalaške pećine – za one koji su najhrabriji i najuporniji sledi i nagrada, a to je najlepša dvorana u pećini. Ova dvorana je skoro u potpunosti prekrivena pećinskim nakitom i ukrasima, nije mnogo velika ali možda joj baš to i daje najveću draž. Pećina je osvetljena električnim osvetlenjem, te se ne moraju nositi specijalne baterijske lampe. Imao sam sreću da već prilikom prvog obilaska naletim na slepe miševe koji su spavali okačeni o tavanicu, kao i da pri mom izlasku prisustvujem izletanju šumske sove iz nekog od visokih odžaka na tavanici ove lepe pećine. Sve to zajedno je upotpunilo nezaboravan doživljaj koji je na mene ostavila ova pećina.
S pravom su meštani predosetili da i oni imaju nešto što je stvarno vredno, nešto čime bi se ponosili pred svetom, te su se zaista lepo organizovali i angažovali. Naravno u sve to je uloženo i dosta finansijkih sredstava, ali se nekako oseća da je ipak entuzijazam ovde bio ono što je tako ljupko pripremilo svu tu okolinu da svako ko dodje može da uživa. Predivan buket cveća koji sam u vazi zatekao na simpatičnoj maloj i novoj brani s kojom su proletos pregradili Zarvinu reku više pećine, pokazuje da sve to rade ljudi koji vole ovo mesto i koji žele da ga u najboljem svetlu ponude i svima ostalima. Ovako pregrađen tok čiste Zarvinske reke, formira malo jezero koje će u potpunosti zaokružiti ponudu koju ovaj biser prirode nudi svima onima koji su poštovaoci i ljubitelji prirode. Pregradjivanje rečice je izvedeno po svim standardima i malena brana od betona će doprineti da puno ljudi može da se okupa i lepo rashladi u vrelim letnjim mesecima.
Još jedan biser naše prirode na ovaj način će polako, ubeđen sam, postati s vremenom sve posećeniji, te time doprineti da svi koji ga obidju budu opušteniji, zdraviji i srećniji.
Istražio Siniša Ognjenović