Rgotsko jezero - Božije oko
U našoj zemlji kada se spomene reč jezero, uvek se pomisli na nekoliko najpoznatijih – Đerdapsko, Palićko, Srebrno... Ipak mnogima nije poznato da se širom Srbije nalazi mnoštvo jezera, prirodnog i veštačkog porekla. Neka od njih su nastala stvarno na misteriozan način, kao što je to na primer jedno jezero na Goliji koje se pojavilo samo od sebe na visini od 1400 m jedne noći kada je bio jak zemljotres u susednoj Rumuniji. Ipak mnoga su nastala veoma smišljeno i planirano od strane čoveka, kao velike akumulacije pijaće vode.
Tako skoro u svakom delu Srbije sada postoji po neka takva akumulacija, a kada se njima dodaju i prirodna jezera koja su već postojala, onda postepeno shvatamo da naša zemlja u stvari ima puno jezera. Na žalost, za većinu od njih se slabo zna van lokalne sredine i kraja gde se nalaze, te tako u njihovim čarima uživa ograničen broj ljudi.
Jedno od najzanimljivijih jezera, kako po svom neobičnom postanku, a tako i po mnogim drugim karakteristikama svakako je Rgotsko jezero u Istočnoj Srbiji. Pokraj sela Rgotina nedaleko od Zaječara, odvajkada su ljudi kopali i koristili najveće prirodno blago u tome kraju – izuzetno čist kvarcni pesak. Na hiljade tona ovog plemenitog peska je prevezeno iz Rgotine do Paraćina, gde se onda od njega u Paraćinskoj fabrici stakla pravilo kvalitetno staklo, a dosta se koristio i u elektro industriji, kao i u građevinarstvu.
Preduzeće Srbokvarc iz Rgotine je vredno godinama kopalo obližnja brda velikim bagerima i mašinama kako bi obezbedilo dovoljne količine ovog peska. U neposrednoj blizini sela na jednom lokalitetu bageri su se bili ukopali skoro dvadesetak metara, kada se odjednom negde iz dubine zemlje pojavila voda... Mašine su brzo sklonjene i pred svima koji su tada bili prisutni se desilo jedno pravo čudo, za samo jedan dan tamo gde je bila velika rupa nastala od iskopanog peska pojavilo se predivno plavo - zeleno jezero.
Božije oko je na trenutak zatreperilo i onda ostalo zauvek otvoreno. Čistota i lepota ovog prizora se mnogima od prvog trenutka urezala u pamćenje, a onda se “Srbokvarc“ u potpunosti povukao sa te lokacije, jer je bio onemogućen da vrši dalji iskop peska i jezero je ostalo na radost meštana i ljudi iz Negotina i Zaječara. Ono što ovo jezero odmah na prvi pogled razlikuje od bilo kojeg drugog u Srbiji je njegova besprekorno čista voda. Velika kvarcna kada u koju se ulilo, bez trunke prašine ili mulja je garantovala da će to tako dugo i ostati... Sada posle mnogo godina uviđa se da barske biljke ipak polako počinju da se razmnožavaju, jezerska flora i fauna uspostavlja polako neki svoj specifičan biotop, ali ni u kom slučaju se još uvek ne stvara neka vrsta mulja, kao kod većine drugih jezera.
Ispitivanjem kvaliteta vode u ovom jezeru došlo se do jednog izuzetnog otkrića. Njegova voda je ubedljivo najčistija u Srbiji, a u Evropi dolazi čak na treće mesto ! Svako ko poznaje kakvu blagotvornu energiju ispušta malo veći kvarcni kristal predoseća kakav je to osećaj kada se okupaš u jednom ogromnom kristalu prečnika 250 metara koji je još uz to ispunjen besprekorno čistom izvorskom vodom. Na žalost koliko je meni poznato još uvek nisu vršena nikakva medicinska istraživanja o tome koliko je upravo sama ta voda blagotvorna, ali svako ko se u ovom jezeru samo jednom okupao može da svedoči o iskustvu i osećaju koji je stvarno jedinstven.
Ako se sa dna jezera uzme u ruke pesak i namaže po koži, za samo nekoliko minuta napolju na suncu, kada se pesak osuši sve na nama postaje nestvarno belo. Ako se posle desetak minuta sav taj pesak lagano spere sa kože , koža ostaje nežna, glatka i mekana, kao da ste na nju danima stavljali najblagotvornije kreme i meleme. Pitao sam se tada – da li je kozmetika uopšte i potrebna ljudima, kada imaju ovakvo blago nadohvat ruke ?
Sama obala jezera je takođe lepa, čisti beli i žuti kvarcni pesak svuda naokolo, a na nekim mestima se podižu čak prave dine od njega visine preko deset metara. U ovakvim čarobnim dinama je naravno svoje sklonište, boravište i dom pronašla naša i evropska najlepša ptica – Merops apiaster – pčelarica. Ptica koja pripada familiji rajskih ptica, sa predivnim perjem duginih boja, inteligentnom glavom i elegantnim kljunom, svakoga ko je vidi uz obalu jezera ne ostavlja ravnodušnim. Njeni kliktaji dok visoko leti iznad samog jezera odaju je gde se tačno nalazi, ali ujedno i pomažu njenoj vrsti da komunicira i dogovara se oko njihove najvažnije delatnosti - lova na pčele. Ova izuzetna ptica je veoma neomiljena kod pčelara sa jedne strane, jer im uništava pčele, a ponekad i čitave pčelinjake, i sa druge strane veoma omiljena kod ornitologa i svih ljubitelja ptica –zbog svoje nenadmašne lepote. Sudbina pčelarice u našoj zemlji je neizvesna zato što je njenih staništa sve manje i manje.
Na njenu sreću ovde na jezeru je potpuno zaštićena, jer ovde dolaze većinom pravi ljubitelji prirode i oni koji vole da se okupaju u jezeru, te je niko za sada ne dira, baš kao ni njena legla skrivena u rupama duboko negde u kvarcnim dinama.
Ljubitelji prirode su na obali pored jezera zasadili mlade topole, koje s obzirom da veoma brzo rastu će svega za nekoliko godina da naprave idealnu hladovinu, čiji je nedostatak u vrelim letnjim mesecima možda jedina mala zamerka ovom celokupnom idealnom okruženju.
I zato kad god je trebalo da odem sa ovog predivnog mesta bilo mi je nekako žao, pa sam se uvek više puta osvrtao i posmatrao ga... I tako izdaleka i odozgo kada se pogleda ovaj pravi biser prirode, čovek se ne može oteti utisku da se priroda ponekad na neki način upravo poigrava sa svima nama, te za vreme mestimično oblačnih dana čini se da ovo veliko božije oko neprekidno namiguje na nas...
Obišao i preplivao za vas... Siniša Ognjenović