Đalovića klisura
Srbija je prepuna predivnih klisura i većina od njih su veoma poznate, kao što su to na primer Ovčarsko – kablarska i Sićevačka klisura kroz koje prolaze i veoma važne saobraćajnice. Lutajući Srbijom, s vremenom sam shvatio da se ipak još ponegde u njenoj unutrašnjosti skrivaju klisure koje su teško dostupne, a ipak predivne u svojoj nedirnutoj lepoti. Upravo jedna takva klisure koja se sakrila tako što se jednim delom nalazi u Srbiji, a drugim delom u Crnoj gori je izmamila moje duboke uzdahe kada sam je prvi put doživeo. Svakog narednog puta ona se otkrivala polako i tajanstveno u novim predivnim nijansama koje su potvrđivale taj prvi utisak.
Pešterska visoravan predstavlja jedno od najsurovijih i najtežih područja na kome žive ljudi u našoj zemlji. Duge, izuzetno hladne zime, surova proleća, kratka leta i jeseni sa izuzetno mnogo padavina uslovile su da je Pešter bio i ostao do današnjih dana veoma slabo naseljen. Ova visoravan je jedno ogromno kraško polje koje je oivičeno prirodnim granicama, a jedna od njih je upravo i već spomenuta Đalovića klisura. Klisura je dobila ime po zaseoku Đalovići - odnosno porodici Đalović koja vekovima živi u istoimenom zaseoku na njenom obodu. Trenutno u njemu je živo još svega par kuća i u njima će vam se iskreno obradovati, jer ne dolazi baš mnogo ljudi izdaleka da poseti klisuru ili zanimljivosti koje se nalaze sakrivene u njoj.
Kroz ovu klisuru protiče reka Bistrica , čije ime samo za sebe dovoljno govori. Na sreću zbog relativne nerazvijenosti čitavog ovog kraja iz nje se voda još uvek može piti, a mi se nadamo da će tako ostati i u budućnosti. Ova krhka rečica je kroz nebrojano mnogo vekova dubila i izdubila ovu ogromnu klisuru čije litice ponekad dostižu visinsku razliku čak i do 400 metara. Leti Bistrica skoro presuši , i tada se na njenim obalama ponegde može ugledati svlak od poskoka, a ne retko i po koja od ovih otrovnica koja se sunča na ogromnim oblutcima, oko kojih u to godišnje doba više ne protiče voda. Veća i manja jezerca sa jedva primetnim tokom između njih je sve što je preostao od moćne prolećne Bistrice koja odvodi vode od velikih Pešterskih snegova.
Upravo u to vreme, kada kopne Pešterski snegovi, krajem marta ili u aprilu možda je i prava prilika da se poseti ova klisura, jer se tada može videti i doživeti nekoliko čuda koje samo priroda može da osmisli. Izvor same reke Bistrice je svakako jedno od njih, ali nikako i ono najzanimljivije. Na neka dva kilometra dalje u klisuri nalazi se mesto koje starosedeoci nazivaju ”Vražiji firovi”. Mesto koje na nekoliko fascinantnih načina iz utrobe zemlje izbacuje vodene mase... Došavši tamo nisam znao da li da uživam u predivnom prelamanju potoka koji izvire iz omanjeg pećinskog otvora, ili da posmatram slapove i manje vodopade koji su bar isto toliko lepi kao oni Plitvički ili možda da gledam same ”Vražije firove” koji su ključali u nebrojano mnogo pravaca izvodeći vodenu igru svojstvenu samo prirodi. Bez obzira na izuzetnost svega toga, pažnju mi je privuklo nešto tako nesvakidašnje da sam duže vreme proveo bez daha gledajući u to čudo Đalovića klisure. Niotkuda gledano – sa neke visine od 13-14 metara. kao iz ogromne slavine iz jednog otvora u steni – direktno na dole padala je voda u mlazu debljine 2 metra. Ne to nije bio vodopad, vodopad pada niz neki vid litice u prazninu, ovo što sam video mislim da nema ni narodni ni stručni hidrogeološki naziv – voda je jednostavno ponirala iz čvrste stene direktno na dole, kao iz neke ogromne česme, takvom snagom i u takvoj količini da je to ostavilo utisak na mene koji nikada neću zaboraviti. Dugo sam se pitao kako je tako nešto uopšte i moguće, a onda se sve polako složilo...
Omanji pećinski otvor iz koga je izvirala voda je u stvari samo jedan od nekoliko otvora koji vode u unutrašnjost možda najvećeg pećinskog sistema u Evropi. 1988 godine Beogradski speleolozi ( Speleološki odsek Beograda ) su bili prvi koji su uspeli da se delimično probiju u unutrašnjost ovog velikog pećinskog sistema koji je tih dana dobio i svoj zvaničan naziv : ”Pećina iznad Vražijih firova”. Prilikom prvih istraživanja ovog sistema otkriveno je preko 12 km kanala, bezbroj dvorana i hodnika i sve to na 4 nivoa, od kojih je onaj poslednji u potpunosti potopljen, jer ga sačinjavaju ogromna jezera, sa sifonskim delovima koji su tada ostali potpuno neistraženi.
Tako je sada u potpunosti jasno kako je jedno čudo, kao gore napomenuto, uopšte moguće. Jednostavno u nedrima te pećine se kriju tolike rezerve vode da joj ne predstavlja nikakav problem da na 5-6 načina, kroz svaku, pa i najmanju šupljinu izbacuje ogromne količine vode iz svoje utrobe. Pogađate ”vodopad - slavina” je samo jedna mala sitnica od čarolije koju izvodi ova pećina. U njenim nedrima se u stvari nalazi ono što su speleolozi desetine godina pokušavali da nađu i uvek ostajali ” kratkih rukava” – nalazi se ulaz u podzemlje Pešterske visoravni. Raznovrsnost pećinskog nakita, forme , oblici i njegova lepota oduzimaju dah svakome ko je imao sreću da zakorači u ovaj skriveni kutak prirode. S obzirom na površinu Pešterske visoravni, razumljive su i količine vode koje se pojavljuju u ovom pećinskom sistemu posle otapanja snegova u proleće ili nekih obilnijih padavina kojima smo često prisustvovali poslednjih godina.
Na žalost ovaj objekat prevazilazi snage naših speleologa , odnosno speleoronilaca, jer bez obzira na čak i nekoliko ekspedicija sa Slovenačkim speleolozima i otkrivenih još nekih 6 - 7 km novih kanala u zadnjih desetak godina, ne može se reći da je ovaj objekat istražen. Problemi transporta teške ronilačke opreme kroz objekat do njegovog samog kraja, gde se nalazi ”završni sifon” za koga se pokazalo da nije završni, kao ni ona dva iza njega, kao i dužina boravka i organizacija većeg broja ljudi u ovako velikom objektu su izgleda dovoljna prepreka da se neke velike ekspedicije u budućnosti na žalost i ne planiraju. Početni entuzijazam ostao je nemoćan pred zahtevnošću ovog pećinskog sistema.
Tako, možda i na njenu sreću, Pećina iznad Vražijih firova , iako možda najveća u Evropi ( možda baš zato), ostaje do daljeg skrivena i zaštićena svojim ogromnim ulaznim sifonskim jezerom u jednoj od lepših klisura koju hteli – ne hteli dele Srbija i Crna gora. Napuštajući ovaj predivan predeo osećao sam da bi ovo iskustvo trebalo podeliti sa nekim ko će ga razumeti, sa nekim ko voli prirodu i njene skrivene lepote...
Istražio Siniša Ognjenović