Rsovci - Stara planina
Visovi Stare planine polako prelaze u brda i pobrđa kako se ona polako spušta ka reci Visočici, a ova bistra reka vijugavo se provlači između njih praveći meandre , okuke i blage zavoje, sve do svog ulivanja u jezero koje onda po njima nosi odgovarajući naziv – Zavojsko jezero.
Na svom putu pre nego što ova bistra reka uđe u klisuru Vladikina ploča, prolazi kroz pitomu, zelenu dolinu u kojoj je smešteno selo Rsovci. Izuzetno loš asfaltni put je za sada na žalost jedini prilaz ka ovom selu, a samim time i prema ovoj predivnoj dolini, ali će se avantura i rastreseni amortizeri višestruko isplatiti kada prispete u ovaj (k)raj. Pošavši iz sela ka jedinom mostu preko reke Visočice, preko koga je do pre neku godinu moglo da se pređe putničkim automobilom, pa čak i traktorom, uviđam da ga je vreme u potpunosti rastreslo i da je potpuno oronuo, te da njegove trule daske više nisu u stanju da izdrže toliki teret. Ipak sreća je što bar pešice može još uvek polako da se pređe na drugu stranu obale, jer u prolećnim mesecima i godinama sa puno kiše, kao što je ova, vode Visočice ulivaju respekt i niko i ne pomišlja da je eventualno pređe na nekom gazu.
Sa te druge strane reke – nasuprot sela jedna veoma neobična livada. Livada koju je pre dve godine reka skoro odnela, tako da je ostao samo jedan njen deo. Ipak i to je dovoljno da se na tom delu obale, na samom odseku, na dubini oko metar ipo vide ljudke kosti kako vire iz zemlje. Gore na livadi nemo stoje razbacani kameni stećci i krupni blokovi, za koje meštani tvrde da takođe predstavljaju nečije grobove. Kažu nam da niko nikada nije od arheologa nije ozbiljno istraživao ovaj lokalitet.Ko su bili ljudi koji su pre njih ovde ziveli oni ne znaju. Da li su to bili Bogumili koji su svuda pravili stecke koje vidimo i na toj livadi ili neko drugi ostace tajna sve do nekih pravih,stručnih arheoloških istraživanja u nekim budućim vremenima. Pomislih da je to prava šteta, jer sigurno bi na ovako zanimljivom mestu mogli što - šta zanimljivo da pronađu. Najzad, da je ovo sve u nekom razvijenijem kraju naše zemlje, sve bi već bilo istraženo, a onda ne bi sve to ni bilo tako zanimljivo...Ovako za sada ostaje prava misterija ko je , kada i zašto živeo sa te druge strane reke...
Iznad ove zanimljive livade, još veće iznenađenje. Ogromna stena, izbušena kao sir i mnoštvo malih pećina i okapina koje se nalaze suda po njoj. Po pričanju meštana one su odavnina služile monasima i svetim ljudima u ovom kraju kao isposnice. Pećine su ostale, medjutim danas u njima nema nikoga. Nadamo se da će se monasi nadajmo se, jednoga dana opet u njima pojaviti...Za utehu svima onima koji vole ovakva sveta mesta, tu se nalazi i jedna od naših retkih crkava – pećina, u kojima se još uvek vrši bogosluženje.
Crkva Petra i Pavla u Rsovcima - odnosno na suprotnoj obali reke naspram sela je stvarno izuzetan sakralan objekat i to po mnogo čemu. Skrivena u samom brdu, sa dva vigleda – prirodna prozora kroz koje u nju dopire dovoljno prirodne svetlosti, pokazuje umešnost monaha koji su uspeli da iskoriste podoban prirodni speleološki objekat i sa minimumom intervencija ga pretvore u pravu crkvu. Iako nevelika u ovom kraju je nadaleko poznata , te se za vreme nekih crkvenih praznika u njoj okuplja veliki broj vernika. Bogosluženje u pećinama nije baš običaj u Srbiji, ali eto u ovom kraju zbog verovanja naroda u svetinju toga mesta i tradiciju monaštva u malim pećinama kraj reke, napravljen je kompromis, te sveštenici dolaze i vrše službu u ovoj crkvi - pećini. Bez obzira na njen zanimljiv položaj i to na koji način je ona sama uklopljena u njega , najveća vrednost, zanimljivost i pravi raritet u pravoslavnom freskovnom slikarstvu u ovoj crkvi predstavalja freska ćelavog Isusa, jedina za koju se za sada zna da je on na taj način predstavljen. Da li je to autor insinuirao na Isusovu vezu sa Budizmom, ili je to bilo samo u nekom njegovom trenutku nadahnuća, ostaće za nas tajna koja ni u kom slučaju ne umanjuje veličanstvenost ovog dela. Figura Isusa je obavijena sjajnim svetlećim zracima koji se od njega šire u nekoliko pravaca. Šteta je što je freska od prokapnih voda u svome donjem delu oštećena, ali bez obzira i na to ona ostavlja fantastičan utisak na svakoga ko je imao sreću da je vidi. Ako se uzme u obzir da je to jedina freska u ovoj crkvi, koja je naravno nacrtana u suštini na kamenom zidu pećine, postavlja se pitanje, nije li možda ova freska starija i od same crkve ? Možda je neki od monaha oslikavao zidove isposnice u kojoj je boravio ? Možda je samo vežbao svoj talenat pripremajući se za oslikavanje nekog od naših poznatih manastira? Sve to je za sada prekriveno velom tajne prošlih vremena, ali sve to nimalo ne smeta da se posetilac koji dođe do ovog mesta ne prepusti uživanju u talentu tog nepoznatog majstora.
Kada se izađe iz ove crkve – pećine i spusti malo niže do reke pruža se predivan prizor velike zelene nedirnute doline i sa puta kraj reke se u daljini vide velike stene. Radoznalost je bila jača od napora koji je trebalo načiniti da se do tih stena stigne. One same su veoma neobičnog oblika, crno - crvene boje i mada je sigurno da su sačinjene od krečnjaka, ipak se na ovim stenama vidi da su nastale na neki malo drugačiji način od klasičnih krečnjačkih stena. Sa samog vrha ovih stena je nezaboravan pogled na dolinu Visočice i selo Rsovci koje se kao na dlanu sa njih vidi u daljini. Oduvek se gledajući ovako predivne prizore u meni probude neka praiskonska razmišljanja i tada se često pojavljuje jedno vrlo logično pitanje : kada su se ljudi odlučili da ovakav raj zamene za stres u gradovima ? Ko je, kada i zašto pomislio da će tamo biti srećniji ? A možda bi još bolje od svih ovih pitanja bilo: zašto su to zauvek uradili ?
U duši mi je dugo vladao nekakav mir koji je zračio iz tog mesta, a iznutra se u meni budilo i veliko zadovoljstvo što taj desni deo obale Visočice pripada parku prirode Stara planina, te je samim tim stepen zaštite koji je država namenila za ovu lepotu garant da će ona takva ostati i u budućnosti. Kada bi još bilo sluha da se seoski turizam i u ovom kraju polako infiltrira, siguran sam da bi on još dugo vremena bio atraktivan za posetioce iz inostranstva, baš kao i za mnoge ljude iz naše zemllje. Delovi Evrope u kojima možete sresti ljude koji jašu na magarcima su već svuda davna prošlost, a ovde su oni upravo svakodnevna realnost, koja je uz prirodne lepote ove doline, reke i obližnje klisure, garancija da bi sve to onda bila jedna baš lepa priča...
Istražio Siniša Ognjenović