Dan sa promenom
Stajao je sam. Odavno više nije bilo potrebe da bilo ko sem njega čuva granice te predivne zemlje. Bila je to zemlja gde su se svi međusobno razumeli i uvažavali: kamenje i biljke; biljke i životinje; životinje i ljudi. Harmonija je svuda vladala i niko nije ni znao da postoji nešto drugo sem mira i ljubavi.
Polako je počela da sipi kiša i on je osećao kako svaka kap koja mu se sliva niz lice i telo odnosi stare misli i predstave. Voleo je , o kako je samo voleo taj poseban osećaj posle povremenih pljuskova. Nije ni pomišljao da tako lepo vreme može bilo šta da pokvari. Takva misao nije se pojavila čak ni onda kada je ugledao dugačku kolonu ratnika sa krupnim i namrgođenim vođom na njenom čelu. Odsustvo misli i njegova dečija ljubopitivost su na žalost bili potpuno strani toj koloni utopljenoj u mnoštvenost.
Stao je ispred njih onako blešteći okupan i otpevao im pozdrav uobičajen za sve stanovnike te zemlje. Video je da mu oni na taj pozdrav nisu odgovorili. To ga je nagnalo da se priseti onoga što je još kao mali naučio sedeći sam satima u šumi. Kad se potpuno umiri mogao je da čuje misli svih bića i one su mu se javljale uvek kao odjek njegovog unutrašnjeg glasa. Za jedan tren se umiri i poslušnu na kratko misli svih tih ljudi. Skoro istog trenutka je požalio, jer je čuo neke ružne reči, kao što su: pobediti, osvojiti, zauzeti zemlju, imati... Srećom po njega i po njegov narod on je bio jedan od onih na koje te teške vibracije ne ostavljaju nikakve trajne posledice. Iako mu ih je bilo jako,jako žao, znao je da ih sa tako prljavim mislima ne može pustiti kod njegovih sunarodnika. Baš u tom trenutku iz kolone se izdvoji vođa i reče mu da im se skloni sa puta, jer oni su upravo krenuli da osvoje njegovu zemlju.
Dugo, dugo je gledao vođu pravo u oči, dok su mu se telom razlivali talasi velike tuge zbog neznanja u kojem je živelo to jadno biće ispred njega. Na kraju ipak prozbori: “ Hočete da osvojite zemlju ? Slobodno izvolite - idite samo pravo i znajte i levo i desno, i ispred i iza, i gore i dole ona se prostire. Samo znajte još i ovo - ova zemlja se ne može osvojiti, ona nikome ne pripada i sama je svoj gospodar. Mi ljudi što njome hodimo hoćemo da je prisvojimo, a vi hoćete čak druge ljude da napadate zbog nje. Ali verujte mi, njoj je svejedno, njoj je sasvim svejedno, jer ona ume da čeka i vrlo dobro zna da ćemo i mi otići, baš kao što su mnogi pre nas pa cak i dinosaurusi nekada davno otišli. Ona je vrlo strpljiva i čeka onog ko je neće prisvajati. Tome će ona predati polako sve svoje tajne. “
Većina ratnika iz kolone poče sebi nešto da mrmlja u bradu, bojeći se nekih novih misli koje im je u glavu ubacio ovaj nežni mladić. Jednog od njih to sve toliko naljuti da htede napasti to od njega toliko drugačije biće. U tom trenutku on ponovo progovori: “ Ti, da baš ti, dođi i izvrši to što si naumio. Napadni me i osetićeš bol tebi još uvek potpuno stranu. Osmeh na mom licu dok me budeš napadao će ti biti kazna, mada je meni najmanje stalo do toga da ti budeš kažnjen.”
Posle ovih reči cela kolona odjednom zastade, pa čak i ratnik koji ga htede napasti. Uvideli su da ovde očigledno mnogo toga nije bilo u redu. Zapovednik ponovo pažljivo pogleda u te kobalt plave oči i tada na tren zaboravi zašto se uopšte nalazi tako daleko od svoga doma. Sve je odjednom izgledalo nekako suludo i isprazno. Ispred njih je stajao samo jedan jedini čovek ili bi bolje bilo rečeno mladić i uspeo je sve njih da pokoleba. Uvideli su tada da očigledno imaju posla sa nekim vrlo čudnim narodom koji izgleda ne zna šta je to strah. Zebnja i nekakva bojazan se iznenada duboko uvuče u njihova srca. Tada zapovednik nevoljno, ali ipak polako podiže ruku i naredi povratak.
Gledajući poslednje konjanike iz kolone kako zamiču iza brestovog šumarka, oseti ponovo onu prepoznatljivu životnu energiju u vazduhu posle kiše, dva puta duboko udahnu, premesti je iz vazduha u svoje telo i pomisli: “ čudni baš neki ljudi, šta li im samo znači ta čudna reč - strah ? “
Autor Siniša Ognjenović